Vermillion

Rekli su o prevođenju

2012-02-13T13:34:00.001+01:00

"Translation is the language of Europe." Umberto Eco

TOMAS MAN KARL KERENJI Razgovori u pismima

2012-01-25T19:28:00.001+01:00

KOV Vršac, 2003.

strana 231

Preveo sa nemačkog Tomislav Bekić

Knjiga koja će vas izmestiti iz svakodnevice. Jedva ćete čekati da nađete vremena da je čitate, a možda će i naći svoje mesto među onim naslovima kojima se vraćate. Barem će kod mene biti tako.

Manova prepiska sa Karlom Kerenjijem (1897-1973) znamenitim istoričarem religije obuhvata period između 1934. i 1955. godine, a vezana je za razdoblje kada je Man radio na romanu Josif i njegova braća.

"Da je za Tomasa Mana, koji će se 1935. i lično upoznati sa Karlom Kerenjijem, ta veza bila dragocena, vidi se i po činjenici da će ga se sve do kraja života pominjati u svojim dnevničkim zapisima, što znači da je Karl Kerenji spadao u onaj uži krug "savetnika" Tomasa Mana koji su mu stajali na raspolaganju u njegovom književnom radu." (Sa klapne knjige)

KNJIŽEVNO PREVOĐENJE I AUTORSKA PRAVA Šest zapovijedi za poštenu igru

2012-01-13T10:53:00.000+01:00

Društvo hrvatskih književnih prevodilaca objavilo je na svojoj web stranici Šest zapovijedi za poštenu igru u polju književnog prevođenja.

1. Ustupanje prava

Ustupanje prava na prijevod valja vremenski ograničiti na najviše pet godina. Treba ga uskladiti s ograničenjima i trajanjem preuzetih prava na izvornik. Svako ustupljeno pravo treba biti navedeno u ugovoru.

2. Naknade

Naknada za naručeno djelo treba biti odgovarajuća, takva da prevoditelju/ici omogući pristojan život i stvaranje prijevoda visoke književne kvalitete.

3. Uvjeti plaćanja

Po potpisu ugovora, prevoditelj/ica treba primiti predujam od najmanje trećine ukupne naknade. Ostatak mu/joj treba biti isplaćen najkasnije po predaji prijevoda.

4. Obveza izdavanja

Izdavač treba objaviti prijevod u roku predviđenom ugovorom, koji ne smije prelaziti dvije godine od predaje rukopisa.

5. Udio u dobiti

Prevoditelju/ici bit će određen pravedan udio u dobiti koji njegovo/njezino djelo ostvari, bez obzira na oblik u kojemu je objavljeno, počevši od prvog prodanog primjerka.

6. Navođenje imena

Budući da je autor prijevoda, prevoditelj/ica treba biti izrijekom naveden/a svugdje gdje se navodi autor izvornika.

CEATL - Europsko vijeće nacionalnih udruga književnih prevodilaca

Više od tri godine prošlo je od objavljivanja utjecajne studije o prihodima književnih prevodilaca u Europi. Ona je temeljne strukovne probleme prepoznala u preniskim naknadama i učestalim kršenjima prava prevoditelja. Iako su sve europske zemlje potpisale Bernsku konvenciju koja prijevode književnih djela priznaje kao originalna umjetnička djela, u mnogim zemljama prevoditelji nemaju autorski status. Degradacija struke ide toliko daleko da se imena prevoditelja ne navode kada se njihovi prijevodi rabe. Europsko vijeće nacionalnih udruga književnih prevodilaca zato je objavillo šest temeljnih pravila koja bi trebala regulirati odnose vezane uz polje književnog prevođenja. Pravila se odnose na ustupanje prava, naknade, uvjete plaćanja, obveze izdavanja, udio u dobiti i navođenje imena.

Heksalog, između ostalog, predlaže da se ustupanje prava na prijevod vremenski ograniči na najviše pet godina, da naknade za naručeno djelo prevoditelju omoguće pristojan život, da minimalni predujam za naručeni prijevod bude trećina ukupne naknade, da maksimalni period u kojem izdavač mora objaviti prijevod bude dvije godine, da prevoditelj dobije pravedan udio u dobiti koju ostvari njegovo djelo i da se ime prevoditelja navede svugdje gdje se navede autor izvornika.

* Kulturpunkt / DHKP

Spisak beznačajnih sitnica

2011-12-18T19:22:00.002+01:00

Nekada davno, u svojim dvadesetim godinama, zabavljalo me da uzmem list papira i zapišem sve predmete koji su se u tom trenutku nalazili oko mene na pisaćem stolu. Dešavalo se to često nakon višečasovnog vežbanja temporalnih rečenica ili ispisivanja nizova složenih rečenica, radi odmora i skretanja pažnje sa gradiva, a takođe i iz sasvim ličnih, unutrašnjih razloga, sa kojma se u to vreme nisam nikad ozbiljno suočavala.

Ti su spiskovi bili dugački nizovi sitnica, koji su me uveseljavali kad god sam kasnije tokom godina naišla ne neki od njih. Ne znam šta me je kasnije sprečilo da to činim i dalje, ne sećam kada i zašto sam prestala s tim. A prošlo je i dugo vremena od kada nisam naletela niti na jedan od tih spiskova. Verovatno ne postoje više moje nekadašnje beleške. Ni u tragovima. Nema ih ni u šupi roditeljske kuće. Uprkos svemu, često poželim opet da zapišem neki novi bezimeni niz predmeta, a još češće poželim da sam prošloga puta zapisala, a da sam sada mogla sa slašću da čitam spisak. Ali iz situacije u situaciju ostajem bez tih novih spiskova, koje gradim sada već samo u svojoj mašti, ostajem bez mogućnosti da na taj način steknem novi, ovsežen uvid u neki od trenutaka koje sam volela, trenutaka kada sam bila srećna zbog nekog svog uspeha, ljubavi, ili neke manje i beznačajnije sitnice, i koje nisam umela na drugačiji načina da sačuvam osim da zapišem taj naizgled beznačajan niz još beznačajnijih predmeta oko sebe.

Danas ću to učiniti posle mnogo godina opet. Zapisaću dakle:

18. decembar, 2011, pola tri popodne.

Četiri "verbatim" diskete: žuta, zelena, ljubičasta i plavozelena, dva lenjira trouglog oblika, oba od providne plastike, bledoplavi listovi na linije: tridesetak u hrpi, tri tanka flomastera za podvlačenje teksta: smeđa, plava i crvena, bela keramička šolja sa tacnom: u njoj kafa s medom bez mleka, crveni rokovnik sa motivom srednjevekovne banatske crkve, pakovanje "freš herba" vlažnih maramica, 50 kuna (ostavila još juče učenica koja mi dolazi na časove nemačkog), crveno-crna kutija spajalica "matrix", mali notes jarkožute boje sa motivom novniskog papira na naslovnoj strani, parče papira iscepan iz toga notesa: na njemu ispisan flomasterom plave boje broj karaktera koji je preveden prethodnog dana, mala staklena tegla u kojoj držim dva manja kotura selotejpa, jedan lepak za papir u stiku, dva gumice za brisanje: jedna bela, druga isto bela, ali obmotana šarenim kartonom na kojem su leptiri, "verbatim" memori stik rojal plave boje; dve plastične folije - tamnosiva i transparentna - u kojima držim razglednice, i priručnici čije naslove sada neću navoditi.

JACQUES PREVERT Doručak

2011-12-12T22:56:00.002+01:00

Sipao je kafu
U šolju
Dolio mlijeko
U šolju sa kafom
Promiješao
Kašičicom
Popio bijelu kafu
I spustio šolju
Ne govoreći ništa
Zapalio
Cigaretu
Pravio kolute
Dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Ne govoreći mi ništa
Ne gledajući me
Digao se
Stavio šešir
Na glavu
Obukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I izašao
Na kišu
Bez reči
Bez pogleda
A ja sam
Zarila glavu u ruke
I plakala.

Na slici: Juan Gris Breakfast

Kada sam početkom devedesetih obožavala da čitam Prevera, posebno u društvu sa tadašnjim prijateljem Aleksandrom, najviše sam, čini mi se, volela baš ovu pesmu. Jedna od tih jeseni s početka prošle decenije bila je posebno kišna. Nekada bi danima lila kiša, a ja bih popodne provodila s Acom u kafeu "Leopold" gde smo čitali jedno drugom pesme po sopstvenom izboru. Rat je uveliko bio u toku, a mi nismo imali druga hitnija posla. Dok je on čitao, ja bih zurila kroz ogromne staklene prozore kafea u lenjo kišno popodne. Ispijajuću crnu kafu bez šećera i mleka, pušeći cigaretu. Čim bi Aca počeo sa Preverom, obično je voleo da čita Doručak ili Adrijen, mene bi stisla tuga jer me nikad nije niko ostavio tako jednostavno i bolno. "Iznenadi me jednom, molim te", znala sam mu nekad reći "i priredi mi neki lepi odlazak, ostavi me tako da me prožme ova pesma." Premda smo s Acom bili veoma bliski, ispostavilo se da to nije bilo dovoljno da izvede efektan odlazak. Nije doduše ni pokušavao, verujući pretpostavljam da veštački ne može izazvati potrebne emocije. Kako god bilo, voleli smo Prevera.

SHERBET UNDERGROUND

2011-11-16T20:54:00.000+01:00

Sherbet Underground je nastao u novogodišnjoj noći ’91. na ’92. Osnovali su ga Antal Geza i Aleksandar Petrović – Mečka. U početku duo je pokušavao da svira u postavi: vokal i gitara, s kompjuterski programiranim drum&bass matricama…

Na prvom koncertu, u aprilu mesecu ‘92, pridružuju im se Takač Tibor – Faki na klarinetu, Dejan Čemerlić – Čemerla na trubi i Zvonko Sarić, kao gost, koji govori svoju poeziju… U toj postavi održali su desetak kocerata, uz povremeno gostovanje Dr.Fuzza što na gitari što na ručno pravljenim efektima za „dubbing“ zvuka…

Zbog tehničkih nemogućnosti normalnog izvođenja/koncertiranja, monetarna inflacija je proizvela inflaciju samozvanih „ton majstora“ koji u svojoj oholosti, gluposti i neznanju nisu uspevali da reše „enigmu“, Geza i Mečka se odlučuju da u grupu uvedu “živu“ ritam sekciju… Tako je, krajem oktobra ’92, uz Fakijev odlazak u orkestar Lajka Felixa, postava bila zaokružena: Geza Antal – vokal, Zvonko Sarić – vokal, Aleksandar Petrović – Mečka – gitara, Boršoš Augustin – Gustav JR – bas, Krstić Velibor – Velja – bubnjevi, Dejan Čemerlić – Čemerla – truba. Tada je već bila iskristalisana ideja, koja je intuitivno krenula od samog početka, o grupi ljudi koja pored sviranja, nudi kompletan audio-vizuelni događaj, autentičnu ekspresiju, ludizam, spontanost, improvizaciju, provokaciju, poeziju, prozu, strip, menjanje konteksta prostora, instalacije, para-teatar, kabare… Sve uz galeriju osebujnih likova koji su gostovali na svakom „događaju“. Iz ovog perioda postoji koncertni snimak, avgust ’93, koji je objavljen u „VKS (Vo Ko Sluša) production“ Dr.Fuzza koji, na žalost, nije sačuvan…

Te jeseni Geza odlazi u emigraciju, Gustav JR u vojsku. Na basu ga zamenjuje Peđa Gabrić koji, nedelju dana nakon koncerta, krajem februara ’94, izvršava smoubistvo.

Tokom proleća bendu se priključuje Pribić Igor – Pirba sa zvečkama, dairama, frut-frutovima, Milka Stupar, konobarica iz “Gustava“ legendarnog/ kultnog anderground okupljališta prve polovine devedesetih, kao prateći vokal. Tokom letaVelja ispada iz grupe zbog svoje prezauzetosti statiranjem/ sviranjem u pozorištu, takođe, odlazi i Čemerla, zbog svojih obaveza na fakultetu kao i sviranja sa Mezei Szilard ansamblom. U grupu dolazi Oliver Tomić. Tako da ekipu, koja je snimila prvi studijski album, oktobra ’94, čine: Zvonko Sarić kao vokal, Aleksandar Petrović – Mečka na gitarai, Boršoš Augustin – Gustav JR na basu, Oliver Tomić na bubnjevima, Igor Pribić – Pirba na zvečkama i dairama i Milka Stupar kao prateći vokal. Producentsku palicu uzima Dr.Fuzz. Specijalni gost je glumac Pletl Zoltan, koji kasnije nastavlja da nastupa sa bendom i da se brine, pored slikarke Varga Tunde, o vizuelnom identitetu benda. Album “Sherbet Underground (Krastavac)“ izlazi krajem februara ’95. za beogradsku izdavačku kuću „Metropolis“. Kreću radijske, televiziske, koncertne promocije…

Početkom maja ’95. glumac & reditelj Peter Ferenc angažuje bend da komponuje muziku za predstavu „Mara/ Sad“. Tad počinje intezivna saradnja benda, reditelja, grupe glumaca, u produkciji K.P.G.T.-a, koja će trajati naredne dve godine. Pošto je reč o fizičkom, surovom, plesnom, muzičkom teatru bina se zamenjue scenom, scena binom. Totalni r’n’r i totalno pozorište. Krajem avgusta ’95. održava se premijera predstave „Kralj Džon“. Bend je na relaciji Subotica – Beograd. Sviraju se dve do tri predstave nedeljno, gostuje se, putuje, koncertira, uz put, rade se razne akcije, performansi, provokacije…

Novembra ’95. bend, isprovociran euforijom dance/ tehno/ rave-a, ulazi u studio i snima svoj odgovor na to. Pored članova benda tu je Dr.Fuzz kao producent i gost na gitari/ basu u jednoj pesmi. Zbog krajnje kriminalnog/ vazalnog odnosa „izdavačkih“ kuća prema bendovima, u to vreme, Sherbeti se odlučuju za samizdat/ autorsko izdanje… Početkom ’96. izlazi drugi album Sherbet Undergrounda „Balkanska reciklaža“.

U februaru iste godine počinje rad na predtavi „Galeb Džonatan Livingston“. U međuvremenu Zvonko Sarić je morao da napusti bend zbog svađe sa ostalima. Posvećuje se, isključivo, pisanju. Grupi se pridužuje Zoran Jager – Džeger na sintisajzeru. U drugoj polovini Marta kreće se na turneju sa „Galebom…“, gde se u nekih četrdesetak dana svira trideset i šest predstava. “Samo večeras u vašem gradu“…

Krajem juna ’96. izlazi premijera „Otelo“, a u septembru, za potrebe Bitefa – “Medeja“… Milka Stupar odlazi za Kanadu. U januaru ’97. bend je ponovo u studiju, počinje rad na novom albumu, koji će se protegnuti – rastegnuti, zbog „genija“ koji im je omogućio studio, kao i obaveza pojedinačnih/ grupnih, sve do decembra…

Početkom ’98. album je konačno spreman za javnost, izlazi kao samizdat/ autorsko izdanje pod nazivom: “Džon Travolta & Crveni Bandit u noći punog meseca“… Na albumu su svirali: Aleksandar Petrović – Mečka: gitara, Bošoš Augustin – Gustav JR: bas, Tomić Oliver: bubnjevi, Zoran Jager – Džeger: sintisajzer, Igor Pribić – Pirba: zvečke & daire. Gosti: Lajko Felix: violina, Takač Tibor – Faki: ćup, tarabuke. Pevali & govorili: Peter Ferenc, Zoltan Pletl, Ana Kostovska, Andrija Kovač, Zoran Rankov, Džoni Racković.

Tokom proleća bend se sprema za promociju. Nakon jednog dobro osmišljenog, no, ne i realizovanog nastupa, na kome su se desile, spletom svih mogućih sumanutih okolnosti, razne havarije bend se rastače, nestaje… Ekipa se razilazi, svako svojim pravcem, tražeći nove, muzičke, životne, poslovne, porodične, pozorišne uloge…

Sherbet Underground na FMA: http://freemusicarchive.org/music/Sherbet_Underground/

Teks i fotografija sa vebsajta Radio Net1zen, 16. novembra 2011.

http://www.net1zen.com/?p=2673&utm_source=twitterfeed&utm_medium=twitter

SAŠA ILIĆ Srce tame

2011-10-29T12:08:00.000+02:00

Moje uspomene sa Filološkog fakulteta

Nakon završetka studija književnosti na Filološkom fakultetu i kratkog, nesvakidašnjeg radnog staža koji se okončao mojim otkazom, našao sam se na jednoj kalemegdanskoj klupi, otprilike na istom mestu gde sam nekada čekao popodnevni deo prijemnog ispita. Ovoga puta, međutim, u rukama sam vrteo radnu knjižicu sa grbom Srbije u blindruku. Sve što mi je preostalo iz godina učenja, bilo je sećanje na početak Kafkinog romana u kome nesrećnom Jozefu K. sve kreće nizbrdo mada ni njemu samom nije baš sasvim jasno zbog čega se to dogodilo. Ali da bih došao do tog otvaranja paralelne dimenzije moram se vratiti na početak koji se dogodio nekoliko meseci ranije, ne dugo po diplomiranju, kada sam počeo da radim kao bibliotekar Seminara za južnoslovenske književnosti. Bilo je to januara 1999. Zima je bila sa malo snega. U bioskopima se prikazivao ko zna koji nastavak Smrtonosnog oružja. Sivo zdanje na Studentskom trgu živelo je svojim životom. Mene je sekretarica Odseka povela do biblioteke u kojoj sam nekada sedeo kao student i spremao ispite iz starijih književnosti. Zadužio sam svežnjeve ključeva i počeo da radim. No nisam zadugo njima zveckao hodnicima Filološkog fakulteta. Vreme je postajalo sve ubrzanije. Prvi dani bombardovanja prolazili su u opštoj pometnji. Tada je stiglo naređenje odozgo da se mora raditi kao da je sve u najboljem redu. Sećam se da je biblioteka radila, ispiti su se polagali a profesori su u pauzama pijuckali i komentarisali tekuću politiku. Neki od njih su glasno psovali Arsenijevića koji je iz Meksika jetko opservirao novonastalu situaciju kod nas; uglavnom, sve je teklo po planu i programu.

Jednog jutra, kada sam stigao na posao, stariji kolega me je uz smešak obavestio da me je tražio izvesni Knez. Odložio sam jaknu i spustio ranac na uobičajeno mesto, misleći da je u pitanju neki vic, ali on nije odustajao: Pa ti ne znaš Kneza? – Ne, rekao sam: Ko ti je taj? – Ha, batice, pa to ti je šef Pravne službe na fakultetu… – Pa šta ja imam s njim? – Znaš da je ratno stanje, udubio se kolega u analizu: A kada izbije rat, to sam juče čuo, Knez preuzima komandu na fakultetu. – Ma daj, odmahnuo sam rukom: Ne zezaj me. Kakav Knez. Pa nismo, valjda, u Baljkovom filmu. – Samo se ti zezaj, batice. Videćeš ti ko je Knez. – Da, baš bih voleo da vidim… Ubrzo je pozvonio lokal. Kolega je držao slušalicu na uhu i klimao glavom gledajući u mene. – Stiže, stiže, ne brinite, ponavljao je, a onda je spustio slušalicu i pokazao mi glavom put dekanata. – Čekaju te, rekao je kratko.

Mladi službenik u teget džemperu, kog sam tada video prvi put u životu, rekao mi je da sačekam. Nalazio sam se u delu fakulteta, nadomak dekanata, u koji nikada ranije nisam zalazio. Kancelarija je bila mala, ispunjena ormarima iz kojih su virili registri. Ubrzo se iz susedne prostorije pojavio visoki kosmati čovek urastao u crnu bradu. Bio je to Knez. – A ti si taj, rekao mi je kao neko ko me je dugo tražio. – Šta ti radiš? – Ja sam bibliotekar. – Zaboravi sad to. Ti si pod mojom komandom. – Kakvom komandom? pitao sam još uvek ne verujući u ono što čujem. Knez se počešao po bradi. – Slušaj, rekao je: Nemamo mnogo vremena. Ako nećeš ovde, mogu da izdam nalog da te šalju u trupu. A posle na Kosovo. Rat je. – Da, znam. – Odsad si po rasporedu na portirnici… Kao pojačanje. – Aha, dole, rekao sam. Brzo sam shvatio da ne treba protivrečiti Knezu koji je osim brade, kako sam potom saznao, imao i neki kapetanski čin u rezervi koji mu je s proglašenjem ratnog stanja obezbeđivao poziciju boga i batine u instituciji znanja gde sam do juče čitao Platona i Aristotela, Veleka i Vorena. Dobio sam potom satnicu dežurstava i svog zastavnika – Jocu portira, mog Vergilija koji me je poveo kroz nepoznate zone Filološkog fakulteta tokom dugih ratnih meseci. Dežuralo se danju i noću, po dvanaest sati. Ponekad bih skočio do Zelenog venca da zastavniku kupim hercegovački duvan od čijeg smrada je naš kontrolni punkt zadobijao bezbednosnu auru. Govorio je teško, hrapavo, ne prestajući da puši. O politici se nikada nije izjašnjavao. Po sitnim signalima i muzici koju je favorizovao, znao sam da je miloševićevac. Noću bi kod nas svraćali pojedini radnici fakulteta koji su stanove imali u blizini Generalštaba, gde više nije bilo bezbedno boraviti. Poput Jozefa K. obreo sam se u svetu s druge strane zidova jedne institucije u kojoj sam do pre neki dan učio.

Demobilisan sam odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma. Pozdravio sam se sa svojim bivšim zastavnikom i vratio se nazad u biblioteku. Kolega me je dočekao sa osmejkom: Pa gde si ti, batice, sve ovo vreme… – Kod Kneza, rekao sam: On je moj komandant. – E, dobro, sad znaš neke stvari. – Da, ja znam, a ti? On me je pogledao sa neodobravanjem, zgrabio ključeve i otišao da poslužuje studente.

Mučio sam se tih nedelja sa donošenjem konačne odluke. Ujedno sam pripremao dokumentaciju za odlazak u Prag na poslediplomske studije (na koje nikada neću otići), a onda sam jednog dana odlučio da ponovo pokucam na vrata kod Kneza i potražim svoju radnu knjižicu. Tamo je sedeo isti onaj momak u istom teget džemperu. Kada je čuo da dajem otkaz, pogledao me je razrogačenih očiju. – A, ne može tako, prozborio je: Moraćeš prvo do Kneza. – Znam, klimnuo sam glavom: Gde je on? Službenik je još jednom bacio pogled u moju radnu knjižicu, a onda je ustao, povukao svoj džemper naniže i pokucao na susedna vrata. Knez je odgovorio iznutra i ja sam ušao. Ne sećam se tačno da li sam prvo video njega ili ikonostas iznad njegove glave. Zastao sam. Ne znam čak ni da li sam bio iznenađen ili ne. Jednostavno, nekoliko trenutaka nisam mogao više da se setim zbog čega sam došao kod njega jer su iznad njegove glave, na zidu, bile okačene dve velike fotografije: patrijarha Pavla i generala Mladića. Između njih se lagano uspravio Knez. – Šta si naumio? pitao me je. – Idem, rekao sam: Došao sam po radnu knjižicu. – Imaš nešto drugo? – Nemam. – Nije ti to pametno. – Znam, odgovorio sam a u stvari sam hteo da mu kažem kako je to najpametnije što sam mogao da učinim u tom trenutku. – Dolazi teško vreme, pokušavao je da me odvrati Knez. – Neka, rekao sam: Odslužio sam svoje. – Dobro, rekao je on i vratio se u svoju udobnu fotelju podno generalove slike.

Uzeo sam knjižicu i više se nikada nisam vratio na beogradski Filološki fakultet. Niti sam razmišljao o njemu sve do nedavno kada sam čuo vest o njegovoj blokadi i napadu desničarskih falangi na studente. Pomislio sam kako tu nema previše iznenađujućih stvari i kako te falange i te kako imaju veze s onim što sam 1999. video u srcu tame institucije koju je odavno trebalo demilitarizovati i uspostaviti ponovo slobodnu distribuciju znanja i nekih drukčijih ideja.

Verujem da to pobunjeni studenti danas mogu da učine.

Peščanik.net, 29.10.2011.

Tekst preuzet sa Peščanika: http://pescanik.net/2011/10/srce-tame-2/#facebook

Na slici: A.P. Huseinović_The White Rabbit

László Végel, intervju u riječkom Novom listu

2011-09-20T11:37:00.001+02:00

NELSON ALGREN Hod tamnom stranom

2011-08-30T10:25:00.001+02:00

ŠARENI DUĆAN, Koprivnica 2011

strana 349

Prevod Antun Šoljan

"Izopćenici i gubitnici, prevaranti i prevareni, obogaljeni i odrpani, ljubavnici i pervertiti, slomljeni i slamani, mokra i topla braća, oronule kurve i sitni lopovi... ili kako to Nelson Algren ljepše kaže: »svi oni koji nisu mogli priznati da je novac potrošen, san izgubljen, čarolija nestala; svi oni koji nisu povezani ni sa kim i za koje nitko ne moli«, antijunaci su njegova romana, oličenja »tamne strane« ulice. Uistinu, sjajan je pisac, taj Algren, a Šareni dućan još jednom radosno skreće pažnju na vrsnog, no iz tko će znati kojih razloga pomalo zaboravljenog i zapostavljenog autora.

Premda diplomirani novinar, Algren je u vrijeme ekonomske krize 1930-ih radio kao sezonski radnik i trgovački putnik, a zbog sitne krađe završio je iza rešetaka. Ta iskustva duboko su ga se dojmila i produbila njegovo solidariziranje s izdvojenicima, općenito neuspješnim, propalim, »bivšim« ljudima; i potaknula ga da istraži »tamnu stranu« života, ponižene i odbačene, i dodijeli im glavne uloge u svojem književnom svijetu. A za Hod tamnom stranom moglo bi se reći da važi izreka: površina je dubina, jer radi se o tek naoko skarednoj priči o svijetu čudaka, ovisnika o opijatima, svodnika i prostitutki, kriminalaca i pijanaca...

Naime priča koju Algren priča ponajmanje je trivijalna – ona u prvi plan dovodi ljude izgubljene u vrevi i buci smrdljivih barova i znojnih kupleraja, koji su »rijetko lijegali na počinak, skrivali se iza obećanja reklamnih plakata, u smećem posutom pozadinskom svijetu, izbjegavajući bezglavu trku za novcem i slavom«; ljude koji su, poput autora, iskusili, ne baš uvijek svojom krivnjom, onu drugu, gorču stranu života.

Kao dodatni razlog znatiželjniku da posegne za ovom knjigom spomenimo odličan prijevod Antuna Šoljana, čudesan autoportret Milivoja Uzelca na naslovnici, tematski srodnog Johna Fantea koji se prihvatio adaptacije ovog romana za film, Loua Reeda kojeg je ovaj roman inspirirao za istoimenu pjesmu Walk on the Wild Side, te Ernesta Hemnigwaya koji je Algrenovo pojavljivanje na književnom nebu dočekao riječima: »Gospodine Algren, čovječe, stvarno ste dobri...«"

Sa vebsajta Šarenog dućana

http://www.sareni-ducan.hr/knjige.html

SAŠA ILIĆ Pokret za život Srbije i politika Lebensborna

2011-08-30T10:14:00.003+02:00

Osnova njihovog društva je pobožna srpska porodica sa mnogo dece koja je spremna da se bori za dverjansku stvar. Njihovi glavni neprijatelji su gej populacija i antinacionalistički nastrojeni pripadnici društva. Interesuju ih Srbi i Srbija pre svega. Tzv. Rasejanje im je izvorni “finansijski i biološki pogon”, a Republika Srpska model kako bi trebalo da bude uređena matica. Ne treba zaboraviti ni to da je SPC dala glavni podsticaj ovoj partiji još dok je bila u povoju, ustupivši joj svoju infrastrukturu, distributivnu i finansijsku mrežu, kako bi širila svoje ideje.

Niko nije mogao ni slutiti da će se na Katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu krajem devedesetih roditi udruženje koje će nakon dvanaest godina prerasti u ultradesničarsku partiju, čiji će princip rada baštiniti ono najefikasnije iz levičarske političke prakse i najmračnije iz desničarske. Ovaj spoj nacionalnog i socijalnog tokom vremena će doživeti niz transformacija da bi se naposletku utvrdio u izgradnji novog nacionalnog identiteta, negiranju zločina srpske vojske i paravojske tokom devedesetih, kočenju procesa demokratizacije zemlje, reintegraciji “srpskih zemalja” i novoj politici podizanja nataliteta u Srbiji. Neko bi se zapitao kakve veze ima briga o rađanju sa prethodnim stavkama, osobito sa negiranjem zločina, ali kada se malo bolje sagleda ogromna arhiva tekstova koje su dverjani produkovali tokom dvanaest godina, može se uočiti linija izgradnje ideologije rađanja “časnog srpskog čoveka” iz brige o nevinoj nacionalnoj prošlosti.

Regresija: od Dositeja ka svetom Savi

Sve je počelo na predavanjima pokojnog prof. dr Jovana Deretića, stručnjaka za doba prosvećenosti i početke moderne srpske kulture u evropskom kontekstu. Neizostavna istorijska ličnost, književnik i prosvetitelj toga doba bio je Dositej Obradović. Glavni spor koji su tadašnji studenti prof. Deretića poveli bio je upravo oko interpretacije nacionalne prošlosti i vezivanja tih početaka za Dositejevo ime i delo. Naime, kako to već biva kod nacionalističkih interpretatora, svaki zahvat u prošlost zahteva radikalnu reviziju i megalomansko sagledavanje tradicija. Zar nije bolje imati hiljadu godina tradicije nego dva veka? Takođe, spor je bio i oko mesta crkve u nacionalnoj prošlosti. Dositej je napravio radikalni zaokret u odnosu na crkvu, izašavši iz manastira, dok je Rastko Nemanjić načinio presedan, pobegavši iz roditeljske kuće i vladarskog blagostanja u manastir. Svakako da je te 1999. godine, čin Rastka Nemanjića bio mnogo bliži svetonazorima studenata prof. Deretića. Tako je i njihov prvi broj časopisa, nesvakidašnjeg imena Dveri srpske, tada umnoženog na fotokopir mašini i distribuiranog po čitaonicama Filološkog fakulteta, doneo i temeljno polazište ove, tada male grupe “studenata srbistike nepostojeće katedre za srbistiku”: bio je to obračun sa nasleđem Dositeja Obradovića i njegovih nastavljača. Tako je počelo, a sve ostalo je povest.

Nijedna ideja nije naišla na tako plodno tlo kao regresivna ideja Dveri srpskih. Dekan Filološkog fakulteta Rade Božović, koji je došao kao mekša struja nakon radikala Radmila Marojevića, oberučke je prihvatio grupu “studenata srbistike” i otvorio im vrata sale 011 za njihove tribine. Potom je usledio Mašinski fakultet četvrtkom, te projekti koje je podržalo Ministarstvo kulture Republike Srbije (promotivni film “Pokret za život” 2007), ofis u patrijaršiji, crni fondovi iz “Kolubare”, štampa na kunstruku i distribucija časopisa diljem zemlje, a na kraju su došli kontakti sa hajderovcima iz Evrope i odluka da se izađe iz teskobe tribinskih sala i uđe u političku arenu. Sada smo tu. Bilbordi “Dveri-pokreta za život Srbije” niču unaokolo sa parolom: “Konačno imam za koga da glasam!"

Politika Lebensborna

Opšte je poznata činjenica da je Hitlerova partija NSDAP imala dve ključne opsesije: jedno je istrebljenje evropskih Jevreja, a drugo povećanje arijevske rase. U skladu sa tim, Hajnrih Himler, šef SS-a i utemeljivač Gestapoa, dakle jedan od vodećih ljudi u procesu eksterminacije, bio je i osnivač Lebensborna, velikog projekta odgajanja čistokrvnih arijevaca koji je otpočeo 12. decembra 1935. Podstaknuti visokom stopom abortusa u tadašnjoj Nemačkoj (oko 800.000 godišnje), nacisti su pokrenuli veliku kampanju za odbranu “arijevskog života”. Himler je pozvao članove SS-a da pristupe projektu, naglašavajući da su njegovi glavni zadaci pružanje podrške rasno i biološki čistim porodicama sa više dece, trudnicama koje su rasno čiste i koje prema analizama mogu da rode istu takvu decu, te posebna briga za decu i njihove majke. Prvo sedište Lebensborna Himler je smestio u jednom selu nedaleko od svog rodnog grada Minhena, sam je imao dvoje vanbračne dece, a posebnu pažnju je obraćao na onu decu koja su rođena kada i on – 7. oktobra.

Tokom godina rata, Lebensborn se proširio i na neke okupirane teritorije, pri čemu je projekat sa Norveškom (radilo se na uzgoju dece rođene iz spoja članova SS-a i nordijskih žena, kao idealnog recepta za kreiranje super-rase) bio najintenzivniji. Namera Hitlerove partije bila je da umnoži arijevsku rasu do 120 miliona. No tu nije bilo samo pitanje brige o genetskom potencijalu već i o uzgoju omladine u nacističkom duhu. Pošto je uklonjena sva nepodobna umetnost iz Trećeg rajha, logorski sanirani svi “bolesni” delovi društva i to na samom početku vladavine – komunisti i homoseksualci – otpočeo je uzgoj u “izvoru života”, nezapamćen u istoriji čovečanstva. Sve je to teklo paralelno sa procesom eksterminacije u koncentracionim logorima, kao paralelni oksimoronski spoj (izvora života i fabrika smrti) jednog dehumanizovanog političkog projekta.

Srbija über alles!

“Dveri-pokret za život Srbije” proklamovao je svoj Novi narodni dogovor, koji je objavljen na njihovom sajtu u prevodu na ruski (?!). “Tiha reka obrazovanih, časnih i blagorodnih srpskih patriota iz zemlje i rasejanja” predstavlja temelj ovog pokreta, navodi se u Dogovoru. Na prvom mestu njihovog političkog programa stoji “obnova porodice i porodičnih vrednosti” kao i “biološko oživljavanje” poniženog i uvređenog srpskog naroda. Dveri su producirale i spot na tekst Ljubivoja Ršumovića “Deca ti se rađala”, koji je korak dalje od promotivnog (antiabortus) videa “Pokret za život”, koji su 2007. promovisali na Mašincu. Proteklih godina su organizovali dva “nacionalna kongresa o deci i natalitetu”. Osnova njihovog društva je pobožna srpska porodica sa mnogo dece koja je spremna da se bori za dverjansku stvar. Njihovi glavni neprijatelji su gej populacija i antinacionalistički nastrojeni pripadnici društva. Interesuju ih Srbi i Srbija pre svega. Tzv. Rasejanje im je izvorni “finansijski i biološki pogon”, a Republika Srpska model kako bi trebalo da bude uređena matica. To se posebno potvrdilo nakon hapšenja i izručenja generala Mladića. Zadivljeni Dodikovim stavom prema ovom činu, Dverjani su objasnili ulogu Ratka Mladića: On je, po njima, zapravo “sprečio treći uzastopni genocid nad srpskim narodom u 20. veku”.

U svojoj predanoj borbi protiv Parade ponosa, Dverjani su formulisali i svoje političke slogane koji se sada mogu videti na predizbornim bilbordima: “Mi nismo partija, mi smo porodica”. Ne treba zaboraviti ni to da je SPC dala glavni podsticaj ovoj partiji još dok je bila u povoju, ustupivši joj svoju infrastrukturu, distributivnu i finansijsku mrežu, kako bi širila svoje ideje. Stoga kao ideološki temelj budućeg društvenog uređenja stoji svetosavlje koje će u svakodnevnom životu praktikovati porodični ljudi. Međutim, oni koji nisu Srbi, kao i Srbi koji nisu skrojeni po dverjanskom modelu, nisu “uređeni” ovim Dogovorom, tj. o njima će se naknadno i drukčije razgovarati. Za njih verovatno postoji neki drugi program koji nije obuhvaćen “izvorom života”.

Izvor: http://www.e-novine.com/drustvo/50372-Pokret-ivot-Srbije-politika-Lebensborna.html

(Tekst je preuzet sa prijateljskog portala pescanik.net)

Collage by Wim Taciturn

Londonska razglednica od Adrien

2011-08-23T11:51:00.002+02:00

Danas sam pronašla ovu razglednicu koju mi je poslala Adrien, još u vreme pre našeg prvog susreta. Ne znam kako bih nazvala poznanstvo snjom, obzirom da prezirem internet poznanstva, ali prosto ne postoji drugi naziv za naš odnos. Barem u početku nije postojao.

Daklem, počelo je tako da mi se javila neka devojka mejlom u kom je navela da je glavni razlog njenog javljanja to što je shvatila iz nekog mog internet profila da ja živim u Beogradu, pa se pitala kako sam ja kao Mađarica dospela tamo. Da li sam se tamo rodila? Osim toga ima beogradske prijatelje.

Odgovorila sam jer volim da čitam pisma kakva je ona poslala, a možda sam osetila u njenom mejlu i nešto drugo, dah nepojmljivog drugog sveta. Tako je počela naša prepiska. Pisale smo jedna drugoj veoma često i zaista dugačke mejlove, jedva sam stizala da odgovaram, da pitam, i bilo je sasvim normalno što smo čitale iste knjige, volele iste slike i što su nas okupirala ista pitanja. Ona je bila iz Pešte, pravila je dokumentarne filmove za televiziju. Kod trećeg pisma smo saznale da smo rođene istog dana, istog meseca, iste godine, pa čak i na približno istim geografskim širinama. To je zapečatilo naše prijateljstvo.

Nismo ni pomišljale na susret, mada smo znale da ćemo se videti kad-tad.

Jedne zime je pošla za London, te me upitala da li bih mogla da zamolim svoga brata, koji tamo živi, da joj bude od pomoći, za svaki slučaj jer dugo već nije bila u Engleskoj. Naravno da mogu. Robert se obradovao. Razmenuli su mejlove, on ju je sačekao na aerodromu i više se nisu razdvajali. Adrien se zaljubila, a mislim da je i on. Ostala je u Londonu.

Ova razglednica britanskog Crvenog krsta ja tako tipična za nju. Stalno je vodila brigu o nekim drugima. Teško je poverovati da ima takvih ljudi. Barem sam ja oduvek veoma sumnjala u takvu vrstu dobrote. Ali Adrien je bila takva. Možda je zato sada nema više. Ustvari, ne. Ne može to biti razlog da nekog ne bude.

Adrien i Robert su živeli u Londonu. Ja sam je jako volela i često smo se čule. Poslednji put smo se videle za Božić, kada mi je poklonila knjigu Šandora Maraija na mađarskom. Tu knjigu još nisam pročitala, a nisam ni sigurna da li ću. Nakon tog susreta je upravo dobila vest da je na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma dobila nagradu, koliko se ja sećam bila je treća ili prva nagrada, zatim je morala da poseti lekara jer bolovi u leđima ne samo da nisu prestajali nego su bili sve nepodnošljiviji. Bio je to rak jetre. Iznenada, za mesec i po dana je preminula. Robert kaže da je ta vrsta kancera teško pobediva i da vrlo brzo ovlada čovekom. Ne znam šta bih na sve to rekla, ostajem nema kao i tada kada mi je brat iznenada doputovao, a ja se uplašila da nisu možda raskinuli. Jer život nije torta sa šlagom.

ANTONIN ARTAUD Tarahumare i druga djela

2011-08-03T10:45:00.000+02:00

LITTERIS, Zagreb 2003

strana 303

Prevela s francuskog Marija Bašić

Mislim da vredi pročitati. U knjizi se nalaze tri njegova dela za koja prevoditeljka kaže u pogovoru: "S obzirom na kronologiju onih najdramatičnijih zbivanja u njegovom životu, ta tri djela svjedoče o ključnim razdobljima, poput triju činova Tragedije Artaud."

VASKO POPA Pre igre

2011-08-01T11:32:00.000+02:00

Zažmuri se, na jedno oko.
Zaviri se, u sebe u svaki ugao.
Pogleda se, da nema eksera, da nema lopova.
Da nema kukavičijih jaja.

Zažmuri se i na drugo oko.
Čučne se, pa se skoči.
Skoči se, visoko, visoko, visoko...
Do na vrh, samoga sebe.

A odatle se padne, svom težinom.
Danima se pada, duboko, duboko, duboko...
Na dno svoga ponora.

Ko se ne razbije u paramparčad,
Ko ostane čitav i čitav ustane.
Taj igra...

Slika: Pieter Breugel, The Wedding Dance in the Open Air, 1566

MIRKO KOVAČ Prilog estetici sažimanja

2011-07-26T15:59:00.000+02:00

Danilo Kiš prvi je od nas, tada mladih pisaca, dakle negdje sredinom šezdesetih, upoznao Ivu Andrića i valjda jedini koji poslije Andrićeve smrti nije opisivao svoje susrete sa slavnim piscem. Danilo nije imao običaj bilježiti svakidašnje dojmove i voditi dnevnike - on se tako ponašao kao da je ovaj život već jednom proživio. Nije volio pisati pisma; rijetko je nosio olovku i notes. Nije imao potrebu zapisivati misli, jer misli mu nisu bježale, a kad sjedne da piše nadolazile su kao bujice. Nije radio za pisaćim stolom, već na dvije stolice. Jedna je bila nešto niža; na njoj je sjedio u neudobnom položaju, dok je na drugoj držao pisaći stroj. Tipkao je brzo, s dva prsta, a prekidao je rad tek toliko da bi povukao dim-dva cigarete koja je uvijek dogorijevala u pepeljari. Te kratke stanke, to uživanje u pušenju, koristio je da pregleda ono što je do maloprije pisao. Micao je usnama dok čita, zurio u tekst, a onda je slagao i gomilao listove; bile su to pozamašne hrpe papira.

Sjećam se njegova dolaska na Bled kada je u torbi donio najmanje tisuću stranica rukopisa romana “Peščanik“. U jednoj sobici staroga hotela Park, počeo je sređivati rukopis. Pratio sam njegov postupak sažimanja. Gledao sam kako pažljivo čisti i trijebi rečenice, sabija redove, povezuje udaljene pasuse, ili flomasterom križa cijela poglavlja. Ta zadivljujuća selekcija samo je jedna strana njegova talenta koju je i sam njegovao i od koje je napravio ne samo vrlinu već i prepoznatljiv znak vlastitog književnog postupka. Umio je katkad naljutiti se na samoga sebe, na svoju “brbljavu i preopširnu priču”, a isto tako i pohvaliti se kako s lakoćom odbacuje sve što je nepotrebno, a “nepotrebno je sve ono što nije točno.”

Ako se često osjećao prognanikom, barem je i sam uspješno i nemilosrdno proganjao svaku suvišnu riječ. Uvijek mu se činilo da se može pisati još sažetije, a kad je sam inzistirao na detaljnom opisu, na “estetici imenovanja stvari”, htio je samo istaknuti savršeno poznavanje zanata i težnju k “sveobuhvatnoj formi”, jer se prije toga osigurao i ogradio “zidom koji čine naslage odbačenog”, kako to kaže Brodski. On je isključivao sve što je suvišno, da bi mogao istaknuti ono što je prijeko potrebno.

Danilo je s prijateljima radije pričao o politici i ženama nego o pisanju i književnim stilovima, ali o Andrićevim “velikim skraćenjima” govorio je oduševljeno. Pisac koji umije kratiti pasuse, pogotovu one koje je pisao s uživanjem, uspostavlja zakon i mjeru pripovjedačke umjetnosti. U tome je Andrić uspio. Danilo Kiš je cijenio njegovu suzdržanost kad je riječ o prozi, pisao je o njegovoj poetici koja u prvi plan stavlja “istinitost fiktivne tvorevine”, ali je bio kritičan prema mlakom držanju pisca kad je u pitanju totalitarizam, nasilje i laž. Kako to da je takav književnik izbjegavao makar i razgovor na temu logora smrti, poglavito komunističkih, kad već nije imao smjelosti da ih osudi? Danilo je isticao da su mnogi pisci o tim užasima šutjeli, ali su se barem napijali da bi umirili savjest. Andrić je, zakopčan u individualnost, obrađivao svoj vrt i čuvao se politike koja je za pisca, kako veli Auden, “opasnija od vlastite pohote.”

Danila Kiša opsjedao je postupak sažimanja, godilo mu je da sluša o piscima koji uspješno krate svoje tekstove, a često se pozivao i na Andrićeve anegdote o prednosti gumice nad olovkom, o većem užitku u “brisanju nego u pisanju”. Tko zna skratiti, zna i pisati. Kiš je analizirao mnoge Andrićeve priče, a jednom mi je, sav ozaren, rekao da je “Prokleta avlija“ u prvoj verziji imala preko šest stotina stranica i da je taj proces sažimanja trajao nekih desetak godina.

Posljednji put smo o toj temi razgovarali negdje u ljeto 1989. godine, kada je obrazlagao jednu svoju pretpostavku na primjeru Andrićeve priče “Bajron u Sintri“. Danilo je boravio u Lisabonu na jednom međunarodnom skupu pisaca, pa je tada posjetio gradić Sintru, udaljen dvadesetak kilometara od Lisabona. O Sintri i njezinim prekrasnim palačama već je ponešto znao iz Byronovih opisa. Bio je očaran ljepotom, morem u daljini, zelenilom i vinogorjem, a nekadašnji kraljevski dvorac i Palacio da Pena “prevazilaze ljepotu svega što se može izmisliti i ispričati.” Tu se prisjetio Andrićeve priče “Bajron u Sintri“, u kojoj nema nijednog opisa te ljepote, nijedne riječi o čudesnim građevinama i maurskoj arhitekturi. Tko nije vidio ljepote Sintre i tko ne poznaje Byronova putovanja, preostaje mu da prihvati priču takvu kakva jest, pa i da se čudi mjestu radnje.

Danilo Kiš bio je uvjeren da Andrić nije uspio odoljeti čarobnoj Sintri i da ju je najvjerojatnije podrobno opisao i nauživao se barem u onom djelu kad Byron s društvom i poslugom ulazi u gradić. Pa ako je tu sebi dao oduška, onda se malo kasnije trgnuo, čim se pojavila prelijepa djevojčica u “čistoj haljini od bela platna sa zagasitim poluafrikanskim licem.” To je bio znak da počne skraćivati opise Sintre, da bi ih postupkom oduzimanja na koncu posve izbrisao. Andrić je znao da se ljepota djevojčice i ljepota Sintre kose i da u pjesnikovom sjećanju to malo stvorenje nadmašuje svaku građevinu, a živi pokret svaku historiju. On će Sintru pamtiti po ljudskom licu.

Kod Andrića, doduše, postoji opis Sintre, ali samo u putopisu, a to je potkrepa Danilove teze o Andrićevom shvaćanju priče, o njegovoj literarnoj odgovornosti. Andrić opisuje Sintru koja je “leđima prislonjena uz mrke bregove, a licem okrenuta ka ravnici”, opisuje “dvorac sa preostalim nameštajem, malo dvorište sa šedrvanom i klupom na kojoj je Kamoens čitao svoje stihove kralju Sebastijanu, a svaki prozor, svaka terasa, otvara pred vama, pod novim uglom, jedinstven vidik od dvadsetak kilometara zelene ravnice porubljene neodređenom prugom mora koje blješti i izgleda, u daljini, kruto i nepomično kao da je De piedra, de metal, de cosa dura (od kamena, od metala, od krute tvari), kao duša Kamoensove nimfe.” Opisuje trg s česmom, terase u zelenilu, bujno i zeleno drveće po strmim obroncima bregova, mršave djevojčice koje na trgu ispod terase prodaju ukusne i slatke kolače, “sate koji iskucavaju s nevidljivog tornja kao najlepša popodnevna muzika.” Od svega toga nema ni slova u priči “Bajron u Sintri“.

Je li moguće da je taj opis Sintre uklonjen iz priče, a spašen u putopisu? O tome će nešto više znati povjesničari književnosti koji barataju datumima nastanka oba teksta, ali za ovu kišovsku estetsku varijaciju datumi nemaju važnosti, čak su i činjenice sporedne. Ovdje je bilo riječi o jednom intimnom razgovoru koji me obvezuje na obzirnost i čuvanje uspomene na prijatelja, a ipak se usuđujem ova razmišljanja iznijeti već sada, kao prilog poetici Danila Kiša, ali i Ive Andrića. Brodski je rekao da pjesnik ima samo jednu obavezu prema društvu, a to je da dobro piše. Andrić i Kiš su tu obavezu ispunili.

Izvor: Časopis ARS, br.4-5 god.2009, http://www.okf-cetinje.org/OKF-Home

Slika: WRITING TABLE by William Michael Harnett

Lovranska žena

2011-07-13T08:54:00.000+02:00

Vesti o tome da u susednom gradiću odnedavno živi ruska bogatašica, supruga ruskog oligarha koji se bavi izdavaštvom, unela je u moju svakodnevicu novu, nepoznatu dimenziju. Videvši njene fotografije u novinama, odmah sam poželela da saznam o njoj što više toga, u dobokoj i pustoj ženskoj nadi da ću se opametiti po mnogim pitanjima koja su mi dosad bila skrivena iz prostog razloga jer sam u odnosu na svet glamura apsolutno neposotojeća.

Bogatašice su me inače oduvek intrigirale. Barbara Haton, Slavica Eklston, Atina Onazis. Zanimalo me koliko je koja socijalno i ekološki svesna, kakve su navike razvile u ishrani, da li je koju od njih istinski privukla umetnost. Kad i zašto su posrnule, ako jesu. Da li vole da jedu torte, i koje.

Za Moskovljanku Olgu nastanjenu u nekoj od lovranskih vila od kojih zastaje dah, kažu da nema želju za telohtraniteljima i da auto vozi sama. Ona dakle želi da bude tajanstvena dama koja zbog svojih ekscentričnih strasti samuje u malom hrvatskom mestu kraj mora. To bi bio onaj porvšni sloj njene namere da sebe nadgradi u književni lik, a prema onom drugom, dubljem sloju, dâ se naslutiti njena totalna izopačenost koju su žene slične njoj uspevale u ranijim vremenima mnogo bolje da sakriju zahvaljujući nedostatku moderne tehnologije i savremenih medija. Nakon što je zgrnula bogatstvo, ova intelignetna Ruskinja vešto izigrava skromnost i dobrotu, bogatašicu koja doduše zna da ima para, i svojih i muževljevih, ali je uprkos tome ostala normalna, zahvaljujući, pretpostavljam, svojoj natprosečnoj inteligenciji koju svakog časa favorizuje čas na jedan, čas na drugi načijn. Tragom te njene narcisoidnosti saznajemo da ona sve radi mnogo bolje od drugih bogatašiča, da zapravo ona radi stvari koje bogatašiče uopšte ne rade, jer ne moraju. Ali ona da, jer ona nije nekadašnja praznoglava piletina, niti sadašnja dobra koka bez grama mozga, nego je kao što rekosmo inteligentna žena. U te posebne aktivnosti, strane ženskinjama njene sorte, spada čitanje knjiga i razmišljanje. To što snima filmove i što se bavi manekenstvom ne spada u domen njene inteligencije, već je rezultat neodoljive fizičke pojave.

Inače je novac kao element materije veoma težak kao udarac, posebno ako ga čovek dobije neočekivano, neplanirano i mnogo. Takav udar retko ko može da preživi i ostane biće zdravog razuma. Govori o tome i Peljevin veoma oštroumno u svojim romanima gde su bogatuni svi odreda upleteni u mrežu jeftine i lažne ezoterije, hvataju se za nju kao davljenik za slamku, u nadi će ih “tajna znanja” sačuvati od ludila. Ništa od toga dragi moji. Mozgovi sa rupama se krpe kako znaju i umeju, pa tako i ova lovranska žena sada pokušava da izvede neku svoju majstoriju, za koju ne sumnjam da će biti vanredno zabavna. Ostaje da se vidi. U svakom slučaju su Lovran i austrougarska vila koju je ova bogata cica kupila za svoje samovanje idealna mesta za takve namere.

Slika Ernsta Ludwiga Kirchnera: Potsdamer Platz

DANILO KIŠ Grobnica za Borisa Davidovića

2011-07-08T09:42:00.001+02:00

Pročitajte ponovo ovu knjigu. Bilo neki stari primerak, bilo novo izdanje "Arhipelaga".

BIGZ

Četvrto izdanje

„Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima - gulazima - čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je 'Grobnica za Borisa Davidoviča'“, rekao je Kiš povodom ove knjige u jednom intervjuu u drugoj polovini osamdesetih godina.

U knjizi Gorki talog iskustva Danilo Kiš je rekao sledeće o Grobnici za Borisa Davidoviča:

«Velika zabluda, karakteristična i za XX vek, sastoji se u preplitanju i mešanju književnosti i politike. Nama književnicima ta veza je jednostavno nametnuta. Čak i kad pišem knjigu kakva je Grobnica za Borisa Davidoviča, nastojim da iz toga izvučem ono najbolje: poeziju o jednom političkom predmetu, a ne politiku. Razume se da time nisam hteo da izdam istinu, naprotiv: ja svedočim o istini kakvu sam tražio i u dokumentima našao. Kad se Grobnica za Borisa Davidoviča pojavila, na sve strane je pisalo kako je to eminentno politička knjiga. Ali, ja tvrdim da to nije politička knjiga. Bilo mi je stalo – i mislio sam da će posle Solženjicinovih i svih drugih knjiga o sovjetskom Gulagu i istoriji ruske revolucije to svima biti jasno – da napišem jedno poetsko, jedno književno delo o tim poznatim političkim činjenicama. Ništa nisam manje želeo nego da saopštavam nekakvu „političku poruku“, koju mnogi kritičari i čitaoci veruju da su našli u knjizi.»

(1989)

Letters To Him

2011-06-29T11:45:00.004+02:00

Odasvud iskrsavaju pisma koja sam njemu pisala. Iz Priručnika za kuvanje, iz omotnice pisma austrijske ambasade, iz Dnevnika, iz zelene rešetkaste korpe za otpatke, iz knjige „Gospodin Vanek u Parizu“, iz džepova, iz velike putne torbe, iz Pravopisa srpskog jezika, iz kutije za cipele.

Pisane tamnoplavim mastilom na iskidanim listovima sveske na linije, na velikim formatima grubog papira iscepanog iz stare beležnice koju sam pronašla zimus u šupi, redovi zaboravljeni da su ikad napisani na camelion notesu pored računara, na rubovima glatkog, najlepšeg papira koji je bio rezervisan za dugačak spisak naslova Kafkinih pripovetki. Sasvim iznenada se pojavljuju preda mnom rečenice na tamnoljubičastom papiru iz koverte sa izveštajem Komercijalne banke, vire iz novog broja Yellow Cab-a. Ima među njima gordih nizova rečenica, jakih i sigurnih u sebe, nekih skromnijih koji liče na jeftine kineske ogrlice, neke su povučene, zabrinute, vesele, smele i tajanstvene, ali ima i neurotičnih, jedva čitkih čvrljotina.

Glatki redovi ujednačene boje modrog „pelikan“ mastila uredno nizani jedan ispod drugog izgledaju mi sada kao opomene da postojim i da obećavam. Krute i hladne poruke koje se ne smeju ponovo čitati jer su morale biti zapamćene čim su zapisane. I zaboravljene, odmah.

Soba s pogledom na stari hrast iznenada utihne u naletu sećanja. Samo još providna i bleda narandžasta senka žirafe koju su ti redovi pisama stvarali kao čuvara mojih misli, može katkad da spusti svoj dugačak tufnasti vrat niže ka zemlji, dole, skroz do poda moje sobe gde sedim skrštenih nogu i gde se ti redovi talože oko mene, gde je ta hrpa sve veća; i da mi se po ko zna koji put grohotom nasmeje.

Jul 2008.

Slika: The Love Letter by Marcus Stone

PREDRAG CRNKOVIĆ U gradu se možeš sakriti

2011-06-20T12:29:00.002+02:00

Moje slijedeće putovanje mora biti iz zadovoljstva. Ne zbog susreta s izdavačem, zbog promocije, zbog „prikupljanja građe“, ili „stvaranja kontakata“. To putovanje mora biti posve bezinteresno i samo sebi cilj. Kao šetnja u popodnevnim satima, kada me obuzme potreba da vani vidim zalazak sunca i ulovim onaj trenutak kada se počnu paliti ulične svjetiljke. Moje slijedeće putovanje neće biti čak ni zbog toga da bih napisao knjigu, kao što sam bio otišao u Kopenhagen na dva mjeseca a ta zadaća mi se pretvorila u kamen oko vrata, u željeznu kuglu vezanu oko noge. I što mi je samo stvorilo isjećaj krivnje što tekst tapka u mjestu a ja cunjam i lunjam kopenhaškim ulicama. Knjiga se ne piše po planu, već eksplodira, a tako se i objavljuje, i najbolja su putovanja od kojih ništa ne očekuješ. Tu sam odluku donio nakon Vinkovaca, kada se kupe moga vlaka malo ispraznio.

Ispružam noge. Dotle sam morao trpiti suputnika preko puta, koji se je na svakih pet minuta iskašljavao tako da sam ga zato u mislima ubijao sjekirom. Gledam dalekovode koji izgledaju kao animirane notne linije; tko kaže da je zastarjelo pisati o plavetnilu neba i oblacima?; sjetim se Amélie Poulain; gle: onaj mi oblak liči na pečeno pile, a ono jato ispod na niz ecláira ili pečenih krumpira. Da nisam gladan? Još jedna odluka: stavljam se na dijetu. Putovati zbog puta samog; zbog zraka; ne da bi se nešto „završilo“. Putovati da bi(h) skužio kako nikom nisi/nisam potreban. Putovati da bi se reklo zbogom, raskinulo prijateljstvo. Da bi bio tamo odakle si i krenuo pre nego što si se vratio. Otputovati negde 400 kilometara daleko, sporim i zastarjelim vlakom koji klacka 6 sati, da bih onda hodao desetak kilometara dnevno, kao da sam u Beogradu, pa mi dođe da gradskom osamdesettrojkom bez ikakvog „razloga“ odem do Zemuna i onda cunjam ulicama djetinjstva, njuškajući oko ostatka ulice u kojoj sam živio dvije godine, zamišljajući da ću naići na nekog, iako znam da su te kuće i ta dvorišta porušena još davno. I soliteri u koje su uselili stanari tih vojvođanskih kuća su se dosad ofucali. Pomrli su svi; nemam niti jedan jedini telefonski broj, adresu, kao da nitko potomaka nije imao. Na uglu „bivše moje“ i Ugrinovačke je neka ćevabdžinica; raspitujem se kod čovjeka koji tu radi kada je to podignuto; nema pojma. Putovati, dakle, pa šetati dok ne izgustiraš i te druge - kulise. Jer sve na kraju počne ličiti na avetinjski grad. A ipak je veliki grad bolji od selendre koja čovjeku dodija već nakon dva dana pa mu je muka špancirati, makar „radi rekreacije“ već sjedi ispred telkača (ako ga umije uključiti). Ne mili ti se gledati iste zgrade bezbroj puta. Kulise od šibica. Kao nežive. Kao da iza šper-ploča, prljavih prozora i lažne opeke uopće nema ljudi već su iza paučine koja je prekrila rolete samo plastične lutke (setim se ruskih animiranih filmova i onih pokusnih „objekata“ u Nevadi gdje su Amerikanci probavali kako atomske bombe „djeluju“ na živalj). A koji će mi kurac i ljudi, kad ionak bježim od njih. Bježim i od sebe. Krajolik kao lego-kocke. Nije badava Nabokov dao najbolji opis Srednje Amerike jednom jedinom pačvork-metaforom i lakonskim zapažanjem o važnosti automobila. Zagreb kao Šutejov šumadijski tekstil, gledan iz helića iliti vrtoleta. Kao Ljubičićeve plakate postavljene naopačke. Ili: kao sirotinjska scenografija iz filmova Živojina Pavlovića iz 1960-ih. Usporenost svibanjskog vikenda na ljetnoj temperaturi. Starac u šlapama kupuje posljednji kifl u pekari u Novoj cesti koja samo što nije zatvorila. Gega se, zanosi se, svađa se sa autima koji mu ne daju preći cestu. Iza čipkane zavjese nekog prizemlja u Slovenskoj ulici - ukočeno lice starice; jedina zabava: promatrati prolaznike. Moj lik zabilježen u rožnjači nepoznate bake. Znam: bit ću glumac u njenom posljednjem filmu (crno-bijelom, vele neurolozi). I ona u mom, kaj se toga dotikavlje. Dok promatram likove kroz prozor vlaka, i oni i njihova obitavališta mi djeluju privremeno – kao makete budućeg „kompleksa“ koji se, eto, gradi. Ali tom, perspektivom umanjenom, čovjeku ta je koliba s malo travnjaka svijet koji će zauvijek trajati, to mu je sva imovina, šupa s autom, vrt s malo krumpira i luka, jedna ovca, dijete koje se igra, rublje koje visi na konopu. Cirada pritisnuta kamenjem. Musavo dijete u iscijepanoj odjeći koje sam jedva nazreo u trenu, to je njegov život, ja sam njemu privremen, to jest, on me i ne vidi, on vidi samo rasklimatani vlak, dijete je sretno i veselo, još uvijek, ono i ne razmišlja o tome da budućnost ima svoj konac, ni o tome da je roditeljima kamen oko vrata – sidro. Sretan li sam što sam sâm, te mogu svuda, sada, dok još kaplje koja lova iz Danske, a vize nisu ponovno uvedene?

Da sam dijete u svijetu igara kauboja i indijanaca, svaka straćara i koliba pored koje prođe vlak izgledala bi mi kao kućica iz bajke, mjesto ulaštene scenografije puno uzbuđenja, kao u Disneyjevim dječijim programima. Sada celinovski uočavam nenapučenost i propalost „objekata“, ćorave prozore, frakture krovova, vidim i mirišem čađ i prljavštinu, osjećam hladnoću koja počinje probijati već u ranu jesen. Znam da je zdravlje - jedini zalog svakog putnika i svakog obitavaoca - vazda ugroženo. Ispunjavam bilježnicu koju sam kupio u jednom haaškom muzeju, parkerica glatko teče; mrzi me vaditi lapić---

Otkad nisam pisao rukom, ali me mrzi vaditi lapić iz ruksaka. Ionako ću ovo morati pretipkati vrlo brzo, jer ako prođe previše vremena neću biti u stanju dešifrirati rukopis. S vremena na vrijeme naletim na nekog seronju koji tupi protiv računala a u nebesa diže pisaće strojeve. Nekima ni električna pisaća mašina nije dovoljna dobra, već čekićaju po mehaničkim. „Ne daje mi otpor ta električna mašina“, vele neki, „za mene je pisanje fizički rad... seks... borba!“ Lele sranja. Emotivan pisac će naguziti i kućište računala, jeboihja. Ni pisanje olovkom, perom i penkalom mi ne imponira. Ja imam inače desetak penkala, i dalje pišem rukom pisma, razglednice, bilješke, a nešto od toga čak i – penkalom. Polovicom devedesetih, u vrijeme najveće krize, bočica tinte je koštala kao pola mirovine. A bila je loše kvalitete, neka lažna kineska, koja je bila kao nevidljiva iz onih stripova o Miki Mausu. Dakle, kvalificiran sam da raspravljam i o kvaliteti i cijeni tinte. Vlastoručno pišem čestitke za Božić, i svaka je personalizirana (nisu to one gotove, s „najljepšim željama“ na svjetskim jezicima pa se trebaš samo potpisati), na svakoj je drugo ime, spomenem članove obitelji, nešto prokomentiram. I SMS-ove pišem bez skraćenica, stavljam apostrofe, navodnike, interpunkciju, moj esemes umije biti dug pola stranice, dakle ne prihvaćam da mi netko kaže da me je tehnika zaglupila. Ali ta sranja protiv računala i interneta ne mogu podnijeti. To je čisti snobizam, sam sebi cilj. A snobizam je najgora vrsta sujete. Čak i inače slobodoumni ljudi koji vole život i ne pate od lažnog morala, zvuče kao babuskare kad krenu snobovski kenjati protiv obezdušenosti računala i ignorancije interneta i opasnosti od tehnike. Sjetite se samo Henryja Millera kad je srao o autima i gudio u slavu bicikla. U mojim najsiromašnijim danima, da nije bilo interneta ne bih mogao objaviti ništa; za poštanske troškove nisam imao novaca, a ovako sam mogao slati tekstove u cijeli svije. (Sjećam se kada sam sredinom 1990–ih kupovao krumpir u prodavaoni, pa sam uzeo onaj prošlogodišnji, već proklijao, jer je bio jeftiniji u pakiranju od 5 kila u nekoj već iscijepanoj mrežici, a prodavačice i ostali kupci su me gledali s prijezirom. Krumpir je bio zelen i nikakav, a ja sam ga skuhao do pola, popaprio i posolio pa ispržio na ulju; to sam zvao „roštilj“ /zamišljao sam pljeskavice/.) Osim toga, ljudi koji ogovaraju internet su o lošim stranama međumrežja vjerojatno saznali na – internetu, i svoje tekstove o tome su – za kladiti se je – poslali internetom. A to mi izgleda kao kada neki ajatolah mobačem izda fatwu ili satelitskim lapićem šalje kritiku zapadnjačkog nemorala. Kritičari interneta se u pravilu uhvate anonimnih objeda (pa još i politički nekorektnih); jasno je da je svaka objeda kakana rabota, a anonimnost samo još pogoršava grijeh, ali nije internet izmislio anonimna zločinstva. Inkvizitorski su se suci zaklanjali pod kukuljicama, većina starostavnih knjiga na pergamentu je anonimna, sve do kraja baroka je teško naći ime autora na knjizi (jer je sponzor bio važniji, hm, gle, kao i danas), čak je i izvršenje smrtne kazne strijeljanjem anonimno (zbog lažne municije koja se ubaci među pravu, da se izvršiteljima omogući da izbjegnu grizodušje). Uostalom, kod interneta nije problem u anonimnosti, već u – odsustvu iste, što pokazuje i slučaj Bin Ladena. Kada vlasti to žele, one mogu pronaći svakog korisnika međumrežja bilo kada i bilo gdje na svijetu. Internet je ostvaranje one bajke o Caru Trojanu i kozjim ušesima, naime internet je ona trska, koja će kad–tad prosvirati i odati svaku tajnu; sva čovjekova zlodjela i pokoje dobročinstvo su pohranjena u kompjutorima svijeta ...

Svaki dolazak u Zagreb znači i susret sa J. Iz obiteljskih razloga više ne mogu stanovati kod nje, i ona je sama podstanarka, pod stare dane. Dočekuje me u šlafroku, s kavom i slasticama, i veli mi: „Evo babe s kolačima!“ Znam da je to pecanje komplimenata, ali tu ne pomažu riječi već djela. Ljubim joj izborani vrat. Namjerno pušta da joj se halja otkrije i da se vidi butina. Koliko dekadencije u svemu tome, a zbog tankih zidova šapućemo kao đaci koji se prave da „skupa uče“. Krevet škripi; na brodski pod prekriven sagom stavimo dva sintetička prekrivača s lažnom tigrastom šarom (odavno ne vidjeh takve poplune).

Šećem se Mesničkom, i uveče mi liči na ulicu admirala Geprata, Gornji Grad mi liči na Kalemegdan; zađem u Dežmanovu; razgledam antikvarnicu i zbog prodavačice se raspitam o nekoj knjizi o arhitekturi; flert mi ne uspijeva; neraspložen se popnem gore da popijem pivo u kafeu kina Tuškanac. Prije toga pročitam program dolazećeg AnimaFesta. Stolci degeneriranog dizajna; loša imitacija retro-futurističkog stila devetstošezdesetih; sjednem u nešto što liči na svemirski operacioni stol, noge mi u zraku; kad mi dođe konobar, sliči mi zubaru. Sa zvučnika otužni dalmoški „dance“ s kukavnim ljubavno-patriotskim tekstićima o vječitoj patnji. Pa jebemu, za Tuškanac pašu popevke, ogadi mi se i pivo od ljigavih nota. Platim i jedva ustanem iz sjedaće naprave.

Duga špancirancija Ilicom do Slovenske ulice. Od sparine dehidriram. Tu sjednem na štokrl ispred kafea na uglu parne strane i popijem kavu s mlijekom; obrišem znoj s lica i napravim nekoliko fotki. Klinka, koja prti violončelo, pa je zastala da pogleda nešto na pločniku; talasaj kose i nesvjesno zavodljiv pokret rukom dok sklanja uvojak iza uha. U Međimurskoj naiđem na trešnju; pojedem par, da me mine želja i slikam. Uspio snimak sa sunčevim zrakama. Pređem preko tračnica u Vodovodskoj, i onda se zaputim Magazinskom. Novogradnje s jedne strane, a s druge prazna tvornička dvorišta i skladišta, zahrđale žičane ograde uz koje puzi korov: šape čudovišta! Izbledjeli panoi s nevažećim reklamama i najavama: nema radnika u tim halama. Poneko prizemlje nakazne socijalističke višekatnice okupira poduzetnik s bircom koji se zove cafe; većina prodavaona je propala. Socijalistički je sjaj izblijedio, a tranzicijski nije zaživio, a vjerojatno ni neće nikad. Zatim skrećem Novom Cestom. Starije zgrade se izmjenjuju s novogradnjama, socijalistički šmek je i dalje nesmiljen, ne može to sprati tuce tajkuna svojim krvavim penezima. Na uglu Žajine i Nove, jedno od mjesta koje bi trebalo konzervirati, ali ne za turiste koji to ionak ne umiju cijeniti, već za Zagrepčane. Cafe bar BIRC. I samo ime je za umrit od smija; na vratima slika s tekstom: Gotovina heroj. Žuja s limunom po promo cijeni od 10 kuna. Sjednem na jedan od stolova na pločniku i dam se u čekanciju; jedini sam gost vani i zaintačim se da ću ja čekat konobara i da neću ući u objekat; čekanje se oduži; gledam na sat, pa napravim nekoliko fotki; iz birca izađe par ljudi koji me samo ovlaš pogledaju („okrznu pogledom“, pisalo bi u roto-romanu). Ustanem i pođem, a pred vratima mi prepriječi put čovjek u izbledjeloj neboplavoj maji; stigao je iz suprotnog pravca i u rukama mu dvije upakirane pljekavice; čovo liči na Lacija iz „Lude kuće“; „Izvolite?!“; poslije duge sekunde skužim da je to zapravo vlasnik koji nije ostavio poruku „vraćam se za 5 minuta“; naručim žuju s limunom i vratim se za stol.

Kod gazdarice saznam da ću u apartmanu imati i besplatni wireless. Šifra je niz od trinaest istih cifara. Ali prvog dana mi internet ne funkcionira. Vidim na lapiću da postoji još jedan provajder. „Thomson“ i niz cifara. Krenem na Thomsona i utipkam kao zaporku iz drugog pokušaja „gotovinaheroj“. I – ulogiram se. Pričam to poslije nekima. Ne vjeruju.

Službeni je povod ovom putu u Zagreb promocija romana „Dobro jutro, gospodine S.“ u književnom petkovdanu, na trećem katu Knjižnice na Starčevićevom trgu, a u sklopu združene proslave Dana Zagreba. (Starčević na onom kipu liči na Vuka Draškovića.) Put se pretvorio u – trip. Na dan promocije vrijeme se počelo mijenjati, tropske je vrućine u cijeloj hrvatskoj zamijenila studen, a oko 6 sati navečer počelo je i sniježiti. Do 8 sati već se stvorio debel sloj snijega što je otežalo promet i u samom Zagrebu a o putovima u Gorskom Kotaru da i ne govorim. Po dogovoru, trebali smo se svi iz „radnog predsjedništva“ naći u Bacchusu u Tomislavljevoj. Zbog snijega i mraza nismo to mogli u bašti već u samom objektu, gdje su založili pećku koju su prerušeni Srbeki zvali фуруна. Domaćin petkovdana je Boris Perić, koji je u šubari i meklaudovskoj jaki ličio na Nikolu Kalabića u tumačenju Zorana Rankića. Bili su tu i Rade Jarak i Ž. Špoljar. Pili smo kuhano vino i dogovarali detalje prezentacije. Jarak je morao izaći da isplati kočijaša koji je pred Bacchus dovezao taljige s par stotina primjeraka „Dobro jutro, gospodine S“. Zatim je čovo produžio do knjižnice a mi smo popili po još jedno kuhano vino. Kao što smo i pretpostavljali, kijamet i snježni nanosi koji su posve neočekivano i ničim prouzročeno zamjeli Zagreb krajem svibnja, pričinili su teškoće posjetiteljima, ali ih nisu spriječili da dupke ispune prostor svjetionika na trećem katu. Mi smo odocnili akademskih četvrt sata, a umalo da nam i ne uspije ući u pretrpanu prostoriju, punu isparenja kožnih kaputa, šubara, šalova, a po podu su na sve strane bile barice od kaljača i čizama. Stalni gosti književnog petkovdana se prosto nisu ni vidjeli od gomile ljubitelja koji su svatko iz svojih razloga nagrnuli u knjižnicu kao da dele besplatnu hranu ili da je riječ o degustaciji kulena i krafni.

Posjetitelji nisu željeli više čekati, te je Boris Perić smjesta krenuo s najavom, dok su tehničari pustili u pogon slide-show s fotkama Zagreba uz 1960-ih i 1970-ih: slike Savke Dabčević i Mike Tripala su se smijenjivale sa fotkama Zvonka Špišića, Ane Karić i Gabriela Buzančića dok su se slike s otvaranja Saloona naizmjence pokazivale sa slikama spuštanja Američana na Mjesec i iz posjeta J.B. Tita Vatikanu itd. Također je pripuštena i glazbena podloga koja se sastojala od dvostrukog CD-a Zvonka Špišića. Za to vreme je Boris Perić izgovarao najavu, u svom karakterističnom stilu, prvo gotovo posve nečujno i polako, a zatim sve glasnije i brže:

„Ovdje, na trećem katu naše mile i drage knjižnice, u sklopu proslave Dana grada, evo okupili smo se u ovolikom broju – niti snijeg niti led nas nisu spriječili – dakle da obilježimo Dan Zagreba jednim zagrebačkim romanom, za kojega bih rekao da za njegovo čitanje nije dovoljan jedan ključ već je potreban čitav svježanj ključeva...“

Rade Jarak je autora predstavio kao navijača Patizana, evo crno-belog Crnog, i zatim je govorio o tome koliko je istraživanje povijesne građe važno za rekonstrukciju epohe.

Sam pisac se na kraju uvodnih riječi pozabavio naslovom i nepitan i ničim izazvan sam je rekao da je naslov dakle aluzija na dva filma i dva romana, a da se šahovska povijest u djelu može tumačiti na isti način kao tehnički opis rakete vau u Pynchonovoj Gravitacijskoj dugi.

Zatim se prešlo na postavljanje pitanja, dok su se na platnu smjenivale fotke Vladimira Bakarića, Đuke, Tita, Veljka Vlahovića, Veselice, Jovanke Broz, mladog Tuđmana, Krleže, američkih kozmonauta –

„Kako vam je palo na pamet da na hrvatskom napišete roman o Zagrebu?“ pitao je jedan posjetitelj.

„Iz povijesti skandinavskih jezika sam naučio da odnos hrvatskog i srpskog zapravo nije toliko neobičan. A inspiriran jednim glazbenim brojem Zvonka Špišića želio sam prikazati ono što mislim da je definicija romana – protok vremena...“

„Biografija pjesničkog subjekta iz uvodne poeme se na čudan način miješa s biografijom pripovijedača samog romana. Je li 'Ivan' iz romana i junak poeme?!“, pitala je posjetiteljka, koja je unatoč kijametu i vijavici na promociju došla u minici (valjda je krenula mnogo ranije pa ju je nevrijeme iznenadilo).

„A tko ste vi, dijete moje?“, upitao je Crnković blagim i očinskim glasom.

„Konobarica iz Bungalooa, ali izvaredno studiram književnost uz rad na privatnoj kozmetološkoj akademiji u Banjoj Luci ...“

„Odlično ste zapazili, vidim u vama buduću odličnu kritičarku. Jest, to je jedno tumačenje, od moguća četiri (najmanje četiri). Naime, postoje četiri ključa za 'otključavanje' sadržaja romana, i svako je čitanje ponaosob samo po sebi – 'točno', ali bi bilo najbolje usporediti sva tumačenja jer je stvar u interakciji tih tumačenja. Dakako, nije se potrebno time opterećivati, ali vidim da ste vi nadarena studentica književnosti pa vam zato ovo i govorim. Čestitam vam na lucidnom uvidu!“

„Dobro, dobro“, umiješao se Boris Perić i pozvao nekog da donese kuhano vino da se posjetitelji okrijepe. „I podložite pećku!“, povikao je. Kočijaš, koji je bio plaćen i da odnese knjige na III kat počeo je dijeliti primjerke, i očas je posla razdijeljeno stotinjak komada.

Kamere hrt-a su među posjetiteljima ulovile i poznata imena: Zlatka Crnkovića, Dariju Žilić, Nives Celzijus, Mira Glavurtića, Mirka Kovača, Sandru Ukalović, Miljenka Jergovića, Borisa Buzančića, Anu Karić, Sandu Langerholz, Đuku, Igora Mandića, Jordana Nuhanovića mlađeg, Božidara Alajbegovića, koji je prekinuo zimovanje da bi nazočio ovom kniževnom događaju, a Mirko Fodor i Blaženka Leib su snimili prilog koji je emitiran sutradan u programu Dobro jutro Hrvatska. Veče je završeno iznenađenjem – Davor Meštrović je otpjevao karaoke na pjesmu Drage Diklića „Još samo večeras“. I svi smo pobjegli na zakazanu tučnjavu ispred kafea Pif, ali o tomeje detaljno pisano u Crnoj kronici.

Dva dana kasnije, opet sunce. Radićevom svako malo projure skupine turista. Talijanski bajkeri, svi preko pedeset, u jakama s oznakama svog rimskog kluba, okupilk se u vidu grozda oko voditeljice koja pokazuje na natpis s kockastom kravatom i govori o podrijetlu te odjevne naprave. Dok sjedim u kafeu Destino ispod Kamenitih vrata, promatram kako se pored spomenika Svetom Jurju (koji liči na Don Quixotea) smjenjuju japanski turisti. Objašnjenje na engleskom traje vrlo kratko, slijedi ultrabrzo fotkanje, pa brzo gore. Ruta Radićevom je kič za turiste. Oni koji bolje znaju, krenut će stubama do Dolca. Pa će posjediti u jednom od tri „objekta“ s lijeve strane, Serbusu, Suncu ili Amfori. Već nakon 4 ure popodne, tržnica je uglavnom prazna i jedino je još otvoren birc koji se zove, znakovito, „Dolac“, pored stuba blizu Bureka. Zagrebački Cigići reklamiraju jeftinu robu „Sam' deset kuna burazere, sam' deset kuna, sve deset kuna...“ Oni čine i pretežni dio vrlog gradskog smetlarstva i naravno spikaju purgerski; jedan dio odmara u „Dolcu“ uz žuju a drugi čisti posljednje otpatke s tržnice. „Za dom spreman“, viče jedan dok gura kolica s kartonima i plastičnim bocama; „Ako si ti spreman za dom, onda smo propali“, odgovara mu kolega koji je već sjeo i pije. Dan prije toga vidim prizor koji napokon izjednačava dva grada: po kiši, jedna milostiva vuče cegere iz špeceraja, a na glavi joj – najlonska kesa. I to sam eto vidio u Zagrebu.

Ilica nema kraja: zapravo je to mješavina Balkanske ulice, Vojvode Stepe i gornjih dijelova Bulevara kralja Aleksandra, a mogu joj nabrojiti i dvojnice iz Kopenhagena, Haaga i Odensea. Radnjice čiji su vlasnici umrli pa mjesto čeka da općina to pretvori u nešto drugo („Opravka popluna“, na primjer) smjenjuju se sa stambenim zgradama i firmama koje su simbol grada. Jagode iz košarice i acidofilni jogurt za zajutrak.

Dan moga dolaska zabilježio je meteorološki rekord u tropskoj pripeci. To kao da je najavilo sutrašnji snijeg i led. Ali tog dana je bircuz Sahara imao odgovarajuće ime. Nema air condition ni baštu, i to je jedno od kultnih mjesta za penziće, nezaposlene rockere i obudovjele purgere kojima se ne mili truliti u praznim stanovima što ih nema tko više čistiti već rađe nikotinom dime svoj tjelesni pršut. Vraćajući se s one strane svemira (što Ilica na drugom kraju i jest), nakon Sahare uđem i u Go-Go, u atrijumu na neparnoj stranoj Ilice. Volim miješati Karlovačko i Žuju, to razdrma kao kombinacija kuhanog vina i lozovače. Sjednem na štokrl a ruksak stavim na „nahtkasnu“ te izvadim Lucky i upaljač. Ni ovdje nema „klime“ i ja sa bacim na proučavanje trofeja na zidovima – to su najrazličitije ulaznice iz starih dobrih vremena koja su dobra samo zato što su ova današnja zakurac. Iz mojih autističnih bajalica prene me razgovor ofucanih purgera za šankom: diskutiraju o pivi. Nakon osude piva Pan i polemike koje pivo treba pit pravi Zagorac, krene se na kritiku srbijanskih piva.

„Ej, znaš koje je gadno pivo? Novosadski Jelen!“, kaže tip koji drži banku. Čuj novosadski, to je apatinsko pivo, ali ja uživam i smijem se (u sebi), a valjda se izvana smješkam.

„Znam, pio sam taj Jelen...“, veli drugi.

„A znaš li koje je najgore pivo na svijetu, dno dna, ono, baš ---“, prekida ga glavni.

„Koje?“

„BIP. To to je za izrigati, znaš li kaj je BIP. Belgrade industrijsko pivo, eto to...“

Onda mi priđe jedan šutljivi iz ekipe i zamoli za cigaretu.

„Hej, nemoj zamjerit, mogu li dobit jednu pljgu, ja sam ti stari pušač a nisam si ponio...“

Ma naravno.

„Nemoj zamjerit, mi ovak ... niš ...“

Ma kakvi, kaj bi ja zameril. I niš.

Kad sam već došao do Bana, izvadim onaj Lucky i skužim: vidjeli su ćirilična slova Пушење је штетно за здравље, Пушење изазива рак плућа, једњака и грла – i cela ona spika je bila provokacija.

U Kranjčevićevoj, preko puta Zagrebovog stadiona, kafić Bumerang. Jedan Nijemac čita knjigu na digitalnom čitaču uz bijelo vino i po trzajima na njegovom vratu vidim da mu do idu na jetra dvije preglasne ženetine sa susjednog stola; jedna kašlje kao da je smrtno oboljela od tuberkuloze pluća, a druga se smeje na silu. Simpatični konobar golemog trbuha se jedva provlači između stolova. Kroz živu ogradu kafića i zidine oko stadiona nazirem zelenu travu – tu su nekoć igrali Kovačić, Rukljač i Bakota. Karlovačko radler (s limunom) slađe je od Žuje s limunom. Ili mi se čini? Vraćam se Kranjčevićevom do pizzerije Karijola. Preporučili su mi je kao „autentičnu“. To se ispostavilo istinito. Pizze su one hrustave, tanke, velike, za prste polizat. I nemaju ih u sto veličina i sto vrsti, već jedna veličina (da prelazi preko tanjura) i jedva deset vrsti, ali to su one prave pizze, s rajčicama i češnjakom i sa špekom, s bukovačama, „prazne“, itd., nikakvi ananasi, šunke i ta sranja. Okružen sam cjepanicama, onim pravim, jer će sve to završiti u peći na drva. Pizza mi dolazi za 5 minuta. Ledeni crni Tomislav odlično se slaže. Uz pizzeriju je i neka dostava kineske hrane. Iz željeznih vrata svako malo izađe mršavi tip u kacigi ruku punih zapakirane slatko-kisele klope i sjeda na motorin pa odnosi obroke tamo gdje treba. Svaki treći gost je stranac. Slijedi španciranje natrag.

Svi gradovi su isti; i sela su ista. Pa u čemu je onda stvar?

U gradu se možeš sakriti, a u selu ne. I dalje važi Kamovljeva definicija: selo zuri, grad gleda. Stara je SFRJ imala urbana obilježja o čemu mogu posvjedočiti danas već prorijeđeni redovi staračke inteligencije (a ja samo iz druge prepričavam, jer sam u to doba u svojoj apolitičnosti mogao birati hoću li dočekivat Tileta ili ću čitati stripove); ako nekog zabrane u Beogradu, on se skloni u Ljubljanu; ako je neko nepoželjan u Zagrebu, nađe utočište u Beogradu. Tko zglajza u Sarajevu, ima mu mjesta u nekom drugom gradu. Ako se netko zezne u Ljubljani, prime ga u Beogradu. Danas svevideće oko selendre svakog nadgleda. Umjesto jednog grada s doduše veoma različitim kvartovima sada imamo nekoliko sela koja se mrze. I kavane u gradu se razlikuju od kavanâ na selu. U gradsku kavanu možeš otići da bi u gužvi bio sam. Kad si bio u seoskoj kavani svi to znaju. I kiša je lijepa u gradu; u dijalektici negativnog, ona potcrtava prednosti pločnika, arkadâ, cafea ... krova. Seoska je kiša uzbuna koja znači kaljave cipele i nevolju za poljodjelca. Seoska se kiša ne gleda melankolično kroz prozor. U gradu možeš putovati; sjedneš na autobusnu liniju i odeš do kraja ---

Magazinska je ulica muzej socijalističke predaje. Zbog ružnoće tih novogradnji se i javila fama o građanskoj kulturi, navodno izgubljenoj, „kojoj kad se vratimo, postat ćemo svijet“. Patina, tradicija i sl. Patina, što je to? Obiteljska grobnica, ništ drugo, samo to stoji iza te usrane patine. Zgrade od trostrukog sloja opeke, s odbojnim šipkama na prozorima, šiljci na ogradi oko vrta ... Građanska obitelj. Na vratima pas koji budno motri. Bunker predratnog građanstva. Neljepota građevinske grandomanije me sjeća na djetinstvo: neudobne plastične sandale i trku do uličnog hladnjaka sa sladoledima. Starci i klinci mi uokviravaju tekuću biografiju. Okrijepljujem se kavom u Magazinskoj u vrtu potpuno praznog kafića; konobar unutra gleda prijenos rukometa, čak se ne sekira hoću li pobjeći i ne platiti, i tamo je sve prazno, taj mastodont je nekoć bio hala za „razne društveno-sportske aktivnosti“, a danas je to vjerojatno nerentabilan ugostiteljski lokal na općinskoj grbači. Vidim Z. Tomca. Nosi ceger i hoda polako i umorno, kao pustinjak u crtićima koji umire od žeđi. Dolazi do daha otvorenim ustima, poput velike ribe na suhom.

Noge me bole. Ne mogu se sjetiti kada su mi duža pješačenja postala teret. U esejističkom putopisu Šveda Ulfa Petera Hallberga, koji sam upravo preveo i koji u lipnju treba izaći iz tiska, naišao sam misao: „Ljudi što vazda sebe zamišljaju na putu u lijepim košuljama, smeću s uma gubitak energije ...“. Primjećujem kako skraćujem dionice kojima lunjam (to sam nesvjesno počeo činiti tko zna kada), sve više boravim u mjestu i nalazim izlike za kavice i sjedenje i „promatranje arhitekture“, u pravilu neke ruine, koja odražava i posmatrača i duh vremena. Auti oglodanih kotača, željezna vrata koja nisu otključana cijelu vječnost. Na klupicama ispred solitera nema bakica. Nekoć su staramajke sa sela – inače dovedene skupa s cijelom familijom – znale nastavljati svoj običaj: promatrati prolaznike. To nikad ne dosadi. Dizelaši, lanci, obrijane glave. Narodnjaci s mobitela iritiraju. Nitko ništa ne kupuje. Tek poneko tetura s plastičnom vrećicom u kojoj je onaj „državni“ bijeli kruh i tetrapak jogurta. Kriza.

Netko je pokupio svu gotovinu na svijetu. Sav je novac sklonjen na sigurno i kada ovaj svijet propadne, bogati i njihove obitelji će se negdje skloniti. Ostale tko jebe.

Izvor: E-novine

http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/48452-gradu-moe-sakriti.html

Slike Dušana Malobabića:

Art city cafe

In the rain

Lets get a drink

In the city

MIRKO KOVAČ Elita gora od rulje

2011-06-14T10:28:00.003+02:00

Fraktura, 2009

strana 280

"Ova knjiga pokazuje kako su takozvani intelektualci izdali svoje poslanje kritičkog i racionalnog upozoravanja na društvene zablude, ideju glasa razuma u moru bezumlja te se - ukoliko to nisu oduvijek bili - pretvorili u vračeve, opsjenare i potpaljivače najnižih i najgadnijih strasti kod raspamećenih masa i bijesnog lumpenproletarijata. Riječ je o anegdotalno napisanoj enciklopediji nacionalističkog smrada, čiji autor neumorno i britko razara zloćudne utvare, svjetonazorski jasno i dosljedno zastupajući slobodu kao najdragocjeniju umjetničku i ljudsku vrijednost."

Iz recenzije J. Bakotina

MILOŠ VASIĆ O slobodi štampe u Srbiji

2011-06-13T09:54:00.001+02:00

Sloboda štampe u Srbiji ugrožena je.

Ozbiljno mislim. To što ima svega i što se sve može samo je šarena laža. Ima „sadržaja“, ali sve je manje novinarstva; to hoću da kažem. Sloboda štampe nisu tabloidne gadosti koje čak ni Mihael Ringije ne može da podnese; nisu ni sise, guzovi i silikoni. Nisu ni rasistički i šovinistički ispadi, benavljenja kojekakvih izveštačenih „humorista“ bez duha, niti gladijatorski cirkusi u televizijskim „debatama“. Sve je to, građanke i građani, takozvana „postmoderna“: srpski rečeno - površno eklektičko sranje, da prosti vaše lice, nestajanje svakog sistema vrednosti; gubitak samog pojma kvaliteta.

Sloboda štampe je kad novinari mogu i moraju da rade svoj posao kako treba i u javnom interesu; sve ostalo je estrada. Dobro: treba i estrade i zabave, ali budućnost svake slobode, pa i slobode štampe, leži u otvorenoj i kritičnoj javnosti. Slobodna štampa slobodna je tek kad je pas čuvar koji reži i ujeda. To je, podsećam, bilo jasno osnivačima građanske demokratije, koji su tvrdili da bi radije imali novine bez države, nego državu bez novina. Amerikanci su od svog Prvog amandmana napravili svetinju: sloboda govora toliko im je važna da je jemče i najodvratnijim oblicima života, svesni da je korist od slobode mnogo veća nego šteta od takvih kretena.

E, sad: šta ugrožava slobodu štampe u Srbiji toliko da postane tema ove beleške? Siromaštvo, naravno: novine se sve manje prodaju, a oglašivači prvo režu reklamne troškove. To je bolan, ali manji problem: navikli smo da budemo siromašni, ali pošteni i zakrpljeni, ali čisti. Naša lakomislena i plitka politička klasa, naravno, u tome uživa, nesvesna da tako uništava budućnost zemlje. Zašto da im neki mrzovoljni i pakosni novinari zagorčavaju život i podsećaju ih na ovo i ono? Zato sam uskratio glas za LDP; zbog onog nesrećnog predloga izmena Zakona o informisanju: dosta mi je bilo jednog Ace Vučića.

Druga, možda i najveća, opasnost jeste prodor velikih medijskih multinacionalnih korporacija. Njima je do para, da skratim priču, nije im ni do novinarstva, ni do slobode, ni do demokratije. Oni proizvode ono što je Džordž Orvel („Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“) nazvalo „prolokljuk“: stočna hrana za proletere. Oni imaju svoje korporativne obrasce koje nameću svima podjednako, jer je tako lakše i ne treba ni pameti, ni razmišljanja. Na isti način ocenjuju se novinski urednici i novinari i kasirke i radnici u samoposlugama. Oni su samo radna snaga koja proizvodi profit. Uz korporativnu štampu idu i korporacijski menadžeri, „lutke od krvi bez trunke ideje“ (Johnny Štulić: „Kurvini sinovi“) koje se proizvode u nekoj fabrici za kloniranje humanoida. Prepoznaju se po tome što nose Armani i Pradu, najmanje dva mobilna telefona i što ne misle ništa i nikada: oni rade na elementarnom softveru „ako - onda“; ženski primerci nose i štikle. Ta „menadžerija“ (hvala, Viktore!) opasna je zato što uspešno pripitomljava mlade novinare i prosečne urednike parama i motkom. Uređivačka politika jasna je: zabavite „pučinu, stoku jednu grdnu“, ne zamerajte se vlastima, što manje loših vesti, ne ljuljati čamac, praviti profit. Ne bavite se politikom (to je kad imate stav o nečemu važnome), politikom će se baviti stranke, a strankama ćemo se baviti mi, korporativni tigrovi.

Takav pristup, ojačan parama i korporativnom disciplinom, stvara povratnu spregu: novinari i urednici podležu polako, jer je alternativa nekako neprijatna i siromašna. Tako se mediji polako kuvaju, kao ona poslovična žaba, dok se ne skuvaju sasvim. Glavni urednici prilagođavaju se, misleći valjda da je to duh vremena, pa popuju o sportu, masovnoj kulturi i „kempu“. Informativne se redakcije polako smanjuju, a izvori vesti centralizuju na par mesta, kao u Hrvatskoj; tamo neko odlučuje šta je i koliko važno, a vi prenosite i ne gurate nos. To se već polako nazire i kod RTV B92: sve manje vesti i političkih priča, naročito onih nezgodnih; sve više sporta i Lady Gage, a Brakus je otišao u menadžere, čega sam se i plašio. „Insajder“ je out; „Peščanik“ je out „Debata“ je in. Pritom je od te - inače nesrećno zamišljene - emisije napravljen još jedan plitki i površni gladijatorski cirkus; videli ste, uostalom, Kostu Čavoškog i gospa-Ljilju Bulatović. „Peščanik“ je, kao što se slutilo već neko vreme, polako izlaktan napolje; Bilju Srbljanović i mene zapalo je sasvim slučajno da zatvorimo dućan; krčma na nas. Strahujem za Dacu Vučenić i „Kažiprst“ ako se ovako nastavi. Možda Brankica Stanković, onako okružena telesnom stražom, nešto istiha radi, ali neće dugo - ako se ovako nastavi. Dobili su tamo jednu takvu na štiklama, pa sad neka vide šta će.

Šta sad? Slobodna javnost i slobodno novinarstvo u Srbiji mogu da se očuvaju i prežive, štogod političari, njihovi marketingaši, menadžerija i korporacije radili. Kao prvo, biti siromah nije tako strašno. Kao drugo, imamo internet koji je sve prisutniji, barem među onima koji nešto misle i čija se računa. „Peščanik“ će preživeti na internetu, kažu mi Cece; još samo da se i taj medij staloži i sredi. Najbitnije je, međutim, očuvati građansku hrabrost, civilnu kuražu (kako je to Krleža zvao). Pa makar pisali letke po principu „Pročitaj i daj dalje!“. Ona Krležina čuvena „kutijica olovnih slova“, jedino što imamo, opako je oružje, jače od svih njihovih korporacija, marketingaša, menadžera na štiklama i političkih stranaka.

Danas, 12/06/2011 18:10

Slika Lazara Vozarevića

Rekli su o književnosti i pisanju

2011-06-07T13:14:00.001+02:00

"Literatura jeste jedna forma radosti." Borges

“A writer is a person for whom writing is more difficult than it is for other people.” Thomas Mann

"Uporno sam ponavljao da je rokenrol najbolja književnost, što sada ne bih mogao da kažem." David Albahari

ВЛАДИСЛАВ БАЈАЦ «Ако превод није добар»

2011-06-07T11:16:00.000+02:00

«Од превода на страни језик скоро да све и зависи. Ако превод није добар, он не само да је уништио књигу већ је вероватно стопирао пишчеву будућу каријеру у дотичном језику. Како тада доказати да нисте лош писац већ да вас је оштетио лош језички посредник? Са друге стране, добар превод даје доказ да имате можда и универзалнијих порука но што се помишља. Добар преводилац је често, пре објављивања књиге, пишчев агент, у време превођења први и заправо најпробитачнији читалац, а по објављивању књиге, пишчев први критичар.»

Владислав Бајац na pitanje Шта за једну културу значе квалитетни литерарни преводи?

u intervjuu sa: Марина Вулићевић

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Los-prevod-zaustavlja-karijeru.sr.html

JANOŠ BANJAI Prevod

2011-06-07T11:13:00.000+02:00

«Zna se, prevod nikad nema vodeni znak originala, u osnovi on je nekad dobra, nekad slaba interpretacija originala, zato postoji samo jedan original, a postoje mnogi prevodi istog dela, čak mogu postojati i više dobrih prevoda istog originala, ali Senteleki i Debreceni nisu se povodili ovim poimanjem prevoda, već su u prevodu prepoznali kulturalnu mogućnost samospoznaje, zapravo to da je prevod pre svega kulturalni kontekst izbora, pošto ne postoji potreba za prevodom svega, mada svako književno delo strpljivo čeka svog prevodioca, kao što strpljivo čeka i svog čitaoca i interpretatora, već postoji potreba za prevodom pre svega onih dela koji će svojom rečju stranog učiniti ciljnu kulturu celovitijom.»

Janoš Banjai, MANJINSKI KULTURNI KANJON, Sarajevske Sveske br. 29/30

Izvor: http://www.sveske.ba/bs/content/manjinski-kulturni-kanjon

МИОДРАГ СИБИНОВИЋ Дилетантска крађа идентитета

2011-06-07T11:06:00.005+02:00

Поводом текста „Јесењин се не може поново измислити”, 18. 2. 2011, „Политика”

Из чланка „Јесењин се не може поново измислити”, објављеног у „Политици”, јасно је да су два од четири потписника књиге Јесењинове поезије, састављене искључиво од украдених српских превода, у потпуности и сами потврдили своју стручну некомпетентност и несолидност у раду: један се потписао као издавач, а сада тврди да је само извршилац штампарских услуга, а други, потписан као уредник и аутор предговора, није се бавио својим послом и, наводно, само је прихватио несувисло објашњење тобожњег преводиоца да су му преводи „слични” са постојећим ранијим српским преводима због тога што се „Јесењин не може поново измислити”. Из уредникове изјаве „Политици” сазнали смо, такође, становиште и трећег аутора књиге, потписаног као преводилац. Наиме, гђа Зобнин, ако сам добро разумео, сматра да, пошто „она не може изнова да измишља Јесењинову поезију”, има права да препише и објави под својим именом раније штампане преводе других српских преводилаца (а, уз то, она се у међувремену вратила у Русију, па је сада за разговор недоступна – и као наводни преводилац и као, изгледа, сувласница непријављене издавачке куће „Феникс”)...

Међутим, и у Русији и код нас, као и у осталом свету, одавно је познато да је превођење књижевних дела, а посебно поезије, књижевни стваралачки, дакле и законом признат ауторски рад. Преносећи уметничко дело са једног на други језик, из једне у другу културу, укљештен између обавезујућих параметара битних за остварење адекватног оригиналу уметничког утиска – преводилац, по правилу, текст оригинала мора, на различите начине, у појединостима да трансформише (задржавајући смисао и уметничку структуру оригинала). Због тога је преводилачке крађе у овој области готово немогуће сакрити.

Плагијатор, његов уредник и издавачи то, изгледа, нису знали, па су, без икаквог устезања, текстове туђих превода преписали комплетно, преписивали их са изменама Јесењиновог текста које су, ради ритма, риме и из других стручних разлога вршили покрадени преводиоци. Има примера да су они који не желе и „не могу поново да измишљају Јесењина”, у свом незнању (или обесности), преписивали без измене и строфе у којима је српски преводилац променио чак и Јесењинов редослед стихова…

Све ове поразне чињенице, уз оне које сам претходно навео у свом интервјуу вашем листу, указују да се наше друштво данас мора озбиљно борити против штеточинства, пиратерије и дилетантизма – и у новом, приватизованом српском издаваштву. Заштита интелектуалне својине, дакле, осим у проналазаштву, музици, сликарству актуелна је, ето, и у преводној књижевности.

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Diletantska-kradja-identiteta.sr.html

Kolaž: Wim Taciturn, Belgija

http://www.wimtaciturn.phpnet.us/

МИРОСЛАВ АЛЕКСИЋ Ако се окренеш

2011-05-30T11:34:00.001+02:00

Ако се окренеш кад будеш одлазила,

Окамениће се речи које сам ти поклањао.

Узалуд ћеш отварати прозоре

И са шакама - шкољкама око усана

Дозивати вечност на хоризонту –

Само ће клопарати шалукатре на ветру

И никог неће бити на нашем тргу у срцу Помпеје.

Ако се окренеш кад будеш одлазила,

Пепео ће затрпати дане и ноћи

Што стоје у врстама као војници

И нећеш у сновима моћи да призовеш мој лик,

Него бледу силуету месечара

Који хода по жици између две јаве.

Ако се окренеш кад будеш одлазила,

Никада нећеш моћи да препознаш друго наручје.

У летња предвечерја утихнуће зрикавци

И таму ће населити бесмислени свици -

Грешке на небеском монитору.

Уместо трагова, остаће за тобом холограми чежње

И светлеће над овим градом као рекламе

Кад будеш одлазила.

Photo: Csendélet rózsákkal by Korognai János

MILOŠ VASIĆ Mit o Ratku Mladiću

2011-05-30T08:00:00.001+02:00

U celom ovom konfuznom i tužnom cirkusu oko Ratka Mladića ne mogu da se otmem osećanju izvesne difuzne nelagode; kao da me je pomalo sramota od svega toga.

Dobro: uhapsili čoveka posle šesnaest godina, pa šta? Kad čovek pogleda, već je toliko zakašnjenje dovoljno neprijatno, ali to je političko pitanje, ne moralno (mada ih ima koji misle da jeste i to). Onda sam se prisetio šta bi mogao biti uzrok moje nelagode: ta apsurdna napetost između mita o Ratku Mladiću i zbilje; ta drastična i razočaravajuća razlika između izmaštanog i stvarnog čoveka.

Hajdemo sad redom. Hagiografa Ratka Mladića ima legion, na čelu sa gospa-Ljiljom Bulatović, heroinom Miloševićevih medija. Prejezovitih žitija div-junaka Ratka Mladića ima dovoljno za prosečnu policu za knjige u građanskom stanu-saloncu. Od svih tih žitija, jedino ono iz pera mog druga Ljube Stojadinovića ima ljudsku crtu i koliko-toliko dostojanstva. Ipak su bili klasići i drugovi, a Ljuba je čovek pristojan...

S druge strane, valja podsetiti da je Ratko Mladić sve činio na sopstvenoj promociji u mit; pogotovo kad je video da se to traži; tek pogotovo kad su ga opseli laskavci i obožavaoci tipa pomenute gospa-Ljilje. U prvo vreme, u proleće 1992, još mu je i bilo neprijatno kad laže: gledao je u vrh sopstvenog nosa i vrpoljio se; posle ga je prošlo. Televizijske ekipe su ga obožavale, a i on njih. Onakav stamen i zadrigao, namršten i zajeban, odrešit i prostak bio je oličenje onoga što je stereotip na Zapadu tražio: gospodar rata u nekoj zabitoj Ruritaniji, vukojebini preko sedam gora. Obožavali su ga: eno ga s dogledom kako prti preko nekog brda; eno ga diže tegove sa obe, pa s jednom rukom; eno ga pokazuje nešto smrknut i viče na potčinjene; eno ga deli deci čokolade i obećava spas nekom narodu koji će posle toga dati postreljati. Div-junak pod šapkom srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata koju su on i isti takvi kao on osramotili.

Veliki vojskovođa? Tako tvrde uspaljene lucprde, mahniti šovinisti i guslarski instituti iza raznih akademija nauka. Ratko Mladić bio je komunistički oficir-štreber, sjajan na manevrima i na partijskim sastancima (naročito se ističe). Rat je, međutim, nešto drugo od kurčenja i blesavih izjava tipa „bombardovaćemo Vatikan i Firencu“; rat nije marketing i pi-ar. Umesto što je nastavljao bunu na dahije i svetio se „Turcima“, bolje bi mu bilo da je malo mislio šta radi i gledao oko sebe. Izgleda da je Ratko Mladić u jednom trenutku poverovao u mit o sebi; to se ne radi, kao što ozbiljni narko-dileri svoju robu ne koriste nikada. Mit je sredstvo, mit nije način života.

Tako počinje gubljenje veza sa stvarnošću. Ratko Mladić je na početku rata u Bosni i Hercegovini imao velike prednosti u naoružanju i vojnoj opremi, ljudstvu, logistici i finansijama. Dopustio je sebi, međutim, da osvoji više nego što je mogao da obzine, da svoje snage rastegne na tanko, opsednut procentima teritorije i da se izloži iznurivanju. Najstrašnije po njega bilo je to što nije shvatio ni Karadžića, ni Miloševića. Zaista školovan general nikada ne ispušta iz vida političko-stratešku širu sliku. Da je Mladić malo razmislio i o tome, umesto što je dizao tegove, valjda bi nešto bio i razumeo: da sve to neće dobro svršiti, na primer, što je bilo jasno veoma rano. Ovako mu se desilo da ne shvati šta Milošević hoće.

Ili ga je možda samo slušao na sopstvenu štetu: pustio je u proleće-leto 1995. da mu Armija BiH i Hrvatska vojska zađu iza leđa u severozapadnoj Bosni i Kninskoj krajini; nije shvatio šta znači operacija „Bljesak“ maja 1995. i kuda sve to vodi. Neposredno pred operaciju „Oluja“, Mladić vezuje svoje najbolje trupe i resurse za nekakvu tamo Srebrenicu koja je mogla i da sačeka i tako gubi Krajinu i Zapadnu Bosnu, zamalo čak i Banja Luku, koju su mu spasli Amerikanci svojom diplomatskom intervencijom. Tu se već postavlja pitanje uračunljivosti, ja se izvinjavam. Mladićevo vojevanje bilo je samoubilački nepromišljeno.

Sve to nije smetalo tvorcima mita o Mladiću; oni se u to niti razumeju, niti ih je zanimalo. Oni su parazitirali na Mladiću, kao što ova naša politička klasa parazitira na Novaku Đokoviću. Kad je Mladić optužen pred Tribunalom, mitologija je naglo počela da cveta.

Šta smo na kraju dobili? Komadića umesto Komadine (što reče moj drug Basara); šlogiranog starčića koji se - uveren sam! - obradovao kad su ga konačno pronašli i uhapsili. Po onome što čujem, jedva je dočekao da se s nekim ljudski ispriča posle tolikih godina. Mogu da zamislim kako mu je bilo: strah, nepoverenje u najbliže, zebnja na svaki šum van kuće, izolacija, sve manje para kako mu je isticao rok trajanja, neizvesnost i nedostatak običnog ljudskog dodira i razgovora. Nema tog zatvora koji će mu teže pasti od tog sramnog i ponižavajućeg skrivanja. Ima i Ratko Mladić dušu, kakvu-takvu, ali je ima.

A, šta će pisci žitija sad? Oni bi najviše bili voleli da se Mladić ustrelio iz službenog pištolja ili - još bolje - da je poginuo junačkom smrću odupirući se hapšenju. Ali, ovde je reč o njemu, a ne o njima.

Danas, 29/05/2011 19:06

Gore: Vozarevićeva slika.

ÉDI LEVELE Mladić letartóztatása hallatára

2011-05-26T15:33:00.002+02:00

Re: anđelka lakása

FROM: Édi
TO: Agata

Thursday, May 26, 2011 1:50 PM

Olvasd el ezt :)
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=26&nav_id=514604

SIMON DE BOVOAR Drugi pol 1-2

2011-05-25T10:06:00.001+02:00

BIGZ, Beograd 1982

strana 330 i 624
Prevela Zorica Milosavljević

"Drugi pol je knjiga o Ženi, za ženu i još više za muškarca. Knjiga je izuzetna, najpre, zbog toga što je sveobuhvatna. To je i naučna studija o biološkim, psihološkim i sociološkim činjenicama koje se tiču žene, to je istorija sudbine žene kroz hiljade godina delimično nepoznate predistorije, pa onda sve poznatije istorije čovečanstva, to je pregled literature o ženi, filozofija, religija i politika žene juče, danas i sutra..."

Vladeta Jerotić

BARÁCIUS Moholy-Nagy László

2011-05-24T00:21:00.000+02:00

A Bácsborsodon 1895. július 20-án, Chicagóban elhunyt (1946. november 24-én) Moholy-Nagy László a XX. század egyik legsokoldalúbb, leguniverzálisabb művésze, polihisztora - eredményeit a festészet, a fényképészet, a film- és színházművészet, az építészet, a pedagógia, a design, a tipográfia és a művészetelmélet terén tartják számon - itt, nálunk, a Bácskában, két Tisza-menti faluban, Moholon és Adán végezte iskoláit (de már Szegeden érettségizett), - A művész nem véletlenül választotta előnévként a Moholyt, mert a család a századforduló előtti egy-két évben átköltözött Moholra, méghozzá Nagy Gusztáv házába, aki a gyerek nagybátyja volt, de maga a művész ritkán beszélt gyermekkoráról - Sem Adán, sem Moholon senki sem emlékszik a családra - Kalapis Zoltán szerint Moholy-Nagy László esetében azt kell mondanunk, hogy szülőföldje nem tarisznyázta fel élményekkel. ĺ csak jótevő nagybácsikájának, egy többé-kevésbé ismeretlen falusi ügyvédnek - 1912 táján halt meg, nem tudni hol - és egy nagy bácskai községnek a nevét vitte magával a nagyvilágba - A művésznevét, munkáit ma is számon tartják, nem csak Európában, hanem az Egyesült Államokban és másutt is...

Arról, hogy nagy, a nagyvilágban is elismert művészek errefelé jártak, dolgoztak vagy csupán születtek a Vajdaságban, ma már tudjuk, emléküket ma már féltve őrizzük, tudjuk azt is, hogy nem egy művész esetében innen, tőlünk indultak el a világhír felé. Írni lehet gyermekkori éveikről, szólni élményeiknek forrásáról. Például Vasarely Viktronak az op-art jeles képviselőjének a műveiben felfedezhetők a baranyai hímzések mély színei. Schöffer Miklós, a kinetikus szobrok alkotója pedig a pingáló asszonyok virágos falait nevezi meg előzményként, bár ő Kalocsáról vitte magával az élményeket, de a gyermekkor mindenképpen, talán valamennyi művészünk esetében meghatározó volt, meghatározó élményként maradt meg az emlékezetben. Moholy-Nagy László azonban úgyszólván semmit sem vitt magával a Nagy Életbe, gyermekkoráról alig tudunk valamit, bár neve évtizedek óta jó hangzású név nemcsak az öreg Európában, hanem az óceánon túl, az Egyesült Államokban is és másutt. Tudjuk azt is, hogy a belgrádi Modern Művészetek Múzeumában 1982-ben megnyílt a magyar avantgarde festőinek reprezentatív tárlata. Ezen Moholy-Nagy László négy munkája is látható volt. Az érdeklődők megnézhették az 1918-ban készült Budai hegyek című festményt is, ezt a művész Ady Endrének ajándékozta. A belgrádi tárlat anyagának nagy részét Kassák Lajos aktivista körének és a Nyolcak csoportjának művészei adták. Moholy-Nagy László életműve azonban nem Magyarországon bontakozott ki, hanem túl az országhatáron, Berlinben főleg, Chicagóban, Londonban és Antwerpenben, de másutt is. Egyik életrajzírója, Péter László a szegedi Somogyi Könyvtár tudományos munkatársa, ezt írja róla: ,,Egyike volt azoknak a művészeknek, akiket az ellenforradalmi Magyarország elűzött, a nagyvilág lett az otthona, kint ért világhíressé...

A nagy német építész, Walter Gropius mondta róla a következőket: »Moholy-Nagy László alighanem a modern művészet legsokoldalúbb egyénisége. Festészetben, szobrászatban és építészetben, színházban és ipari formatervezésben, fényképzésben és filmben, hirdetésben és tipográfiában egyaránt arra törekedett, hogy a tér és az idő viszonyát, azaz a térbeli mozgást értelmezze». Gropius, weimari Bauhaus direktora már a húszas évek legelején felismerte az emigráns tehetségét - a művész akkor csak lézengett a nagyvilágban - és meghívta professzornak a világhírű intézetbe. Moholy-Nagy László akkor mindössze húsz és valahány éves volt... Mit tudunk adai és moholi éveiről? Keveset. Annyi bizonyos, hogy gyermekkorának egy részét az említett két bácskai faluban töltötte. Az iskoláskorra vonatkozó adatok pontatlanok s az életrajzírók sötétben matatnak a művész szüleit illetően is. Édesapja valószínűleg jószágigazgató volt a Latinovicsok birtokán és aztán az Újvilágban vetette meg a lábát, végül nyoma veszett. Az édesanyja három gyermekkel Bácsborsodról átköltözött Moholra, ahol a nagybácsi, Nagy Gusztáv veszi őket védőszárnyai alá. Egy másik forrás szerint a művész édesanyja valóban a Tisza mentére költözött, de nem Moholra, hanem Adára, s nem mindhárom gyermekével, hanem csak Lászlóval. A család mindenképpen a gyermekek nagymamájánál húzta meg magát. Egy bérelt házban laktak...»

Az iskolában, iskolákban eltöltött évekről is keveset tudunk, az osztálynaplók kevés adatot nyújtanak. A művész diákként jeles tanuló volt. A szegedi gimnáziumban tandíjmentesen tanulhatott. Péter László feljegyezte: ,,A közös értesítőkből az eminens diák portréja bontakozik ki, a minden iránt érdeklődő, mindenben jeleskedő kitűnő tehetség. Ezekkel az adatokkal együtt a gyermekkor homályban maradt. Mégis sokat árul el magáról a művész az 1929-ben a Little Reviewnek adott interjúban: »Gyermekkoromban azt gondoltam, hogy királyfi vagyok, akit elcseréltek, de később majd visszakapja jussát. Ma már tudom, hogy az ember az, aki...»

Az univerzális művész - ezt talán kevesen tudják - tervezte a Parker töltőtollat is. ĺt tekintik a kinetikus művészet megalkotójának, «mérnökművész», «feltalálóművész» volt, aki akkor még a senkiföldjén próbálkozott, kísérletezett, könyvei minden világnyelven jelentek meg. Leírták: « Legnagyobb érdeme és máig nem eléggé tudatosodott jövendölése a vizuális kultúra oszthatatlanságának eszménye volt, a festészet, a fotó és a film először kimondott természetes egységének hirdetése...»

B. Z.

A fényképen Moholy-Nagy és Franciska Clausen (1899 - 1986), dán festőnő, 1925 Párizs.

ŽOLT LAZAR Rozenkrojcerska epizoda Rene Dekarta

2011-05-23T23:47:00.003+02:00

Apstrakt. Autor priloga pokušava da razreši nedoumice u vezi sa mogućom pripadnošću Rene Dekarta neuhvatljivom rozenkrojcerskom bratstvu s početka XVII veka. U nameri da utvrdi da li je ono uopšte postojalo u njegovo vreme i, ako jeste, u kom obliku, autor započinje istraživanje razmatranjem osnovnih rozenkrojcerskih spisa i zaključuje da je njihov izvor nesiguran, ali da im je protestantska pozicija i politička zaleđina nesumnjiva. To znači da je rozenkrojcerstvo rezultat nastajućeg nemačkog nacionalizma, reformisanog hrišćanstva i spoja renesansne kabale sa alhemijom, iskazan kroz težnju za generalnom reformacijom nauke i društva, koju bi ostvarivao jedan tajni pokret. Na osnovu toga, autor smatra da Rene Dekart, kao bivši jezuita, stranac i mlad čovek bez jasnih političkih opredeljenja, ni u kom slučaju nije mogao biti pripadnik "Bratstva ruže i krsta". U nastavku teksta daje se kratak pregled Dekartovog traganja za rozenkrojcerima, da bi na kraju autor priloga pokušao da odgovori na pitanje koliki je stvarni značaj "rozenkrojcerske epizode" Dekartovog života za nastanak i oblikovanje kartezijanske misli. Nakon analize mogućih uticaja rozenkrojcerskih spisa na misaono formiranje mladog filozofa, zaključuje se da je neposredan uticaj rozenkrojcerstva na nastanak kartezijanske misli zanemarljiv, jer Dekart nikada nije išao onim pravcem obnove nauka, koji je sugerisan u rozenkrojcerskom pozivu na "generalnu reformaciju". Međutim, autor smatra da se posredan uticaj rozenkroj- cerstva ipak ne može zanemariti, jer se "kartezijanski preokret" "zbio u epohi u kojoj je hermetički, takoreći "rozenkrojcerski" impuls prema svetu rezultirao vrednom naučnom intuicijom".

ključne reči: Dekart, kartezijanska misao, rozenkrojcerstvo, tajna društva, generalna reformacija, protestantizam, renesansna filozofija prirode, okultizam, alhemija.

Istraživači života i dela Rene Dekarta nisu dali zadovoljavajući odgovor na pitanje da li je istaknuti filozof bio član tajnog društva rozenkrojcera s početka XVII veka. Oni koji se i dotaknu ovog događaja iz njegovog života, tretiraju ga manje-više kao kuriozitet, zadovoljavajući se uglavnom konstatacijom da je filozof u mlađim danima "tragao za Rozenkrojcerima, tajanstvenim bratstvom čiji su članovi obećavali ljudima "istinsku nauku" ... smatra se, uprkos njegovom poricanju, da je bio član tog bratstva koje je imalo za cilj da odvoji nauku od teologije" (Fouilee, 13; vidi i Šajković, 1978, 26-28).

Da bismo razrešili nedoumice u vezi sa Dekartovom mogućom pripadnošću neuhvatljivom rozenkrojcerskom bratstvu, neophodno je da utvrdimo da li je ono uopšte postojalo u njegovo vreme i, ako jeste, u kom obliku.

I "Bratstvo ruže i krsta" (lat. fraternitatis Rosae Crucis) ušlo je u društveni i kulturni život Srednje i Zapadne Evrope pamfletima Priča o bratstvu (Fama fraternitatis, 1614) i Ispovest o bratstvu (Confessio fraternitatis, 1615) Međutim, ni Fama ni Confessio nisu se pojavili kao samostalna izdanja. Priča o bratstvu je bila dodatak nemačkom prevodu jednog poglavlja Objave sa Parnasa (Ragguagli di Parnaso,Venezia, 1612-13), satiričnog antihabzburškog spisa italijanskog liberala Trajana Bokalinija, a Ispovest je išla uz Kratko promišljanje još tajnije filozofije. Frensis Jejts (Yates, 1986, 39-40) je pokazala da je ta "još tajnija filozofija" zapravo filozofija Džona Dija, onako kako je izložena u njegovoj Zagonetnoj monadi (Monas Hieroglyphica, London, 1564). Autori pamfleta "Nisu ostavili nikakav trag o sopstvenom identitetu, osim uveravanja da su bili luterani. No, uprkos svemu ovome, kao i nejasnoj simbolici u kojoj nije oskudevala, Famu su intelektualci tog vremena primili sa uzbuđenjem kakvo bi u današnjem svetu izazvao neki politički manifest" (Džons, 1989, 119-20). Novija istoriografija (Yates, 1986, McIntossh, 1987) pojavu manifesta vezuje za tibingenski krug, grupu učenih ljudi koji su rešenja aktuelnih problema svoga vremena (posebno religijskih i naučnih), tražili i u okultizmu, mističkom hrišćanstvu i kabali. Pored mladog luteranskog pastora i naučnika Johana Valentina Andreea (1586-1654), u vreme pred pojavu Fame "tibingenskom krugu" su pripadali i Tobijas Adami i Vilhelm Vens, obojica učenici Tomasa Kampanele. Ostaje, međutim, i dalje nesigurno da li je ova grupa bila stvarni izvor, ili samo najneposredniji podstrekač širenja rozenkrojcerstva.

Nasuprot tome, protestantska pozicija rozenkrojcerskih manifesta je nesumnjiva. Pri kraju Fame autor/autori tvrde da tajanstveno bratstvo priznaje "veoma jasno i čisto" učenje Isusa Hrista, "onako kakvo se u novije vreme, poglavito u Nemačkoj, propoveda" (Fama fraternitatis, u Yates, 1986, 249). Ispovest o bratstvu (koja je, kako u podnaslovu stoji, "napisana za sve učene Evrope"), još je određenija i oštrija: "Mada ne možemo zbog toga ni od koga biti osumnjičeni za jeres, niti za bilo kakve loše namere protiv zemaljskih vlasti, mi osuđujemo istočne i zapadne (što znači Muhameda i papu) bogohulnike našega Gospoda Isusa Hrista" (Confessio fraternitatis, isto, 251).

Zna se da je većina apologetskih i spisa u duhu rozenkrojcerstva, koji su nakon toga usledili, štampana u Openhajmu, Tibingenu i Kaselu, gradovima tadašnjih nemačkih protestantskih država Pfalc (Palatinat), Virtemberg i Hese-Kasel, kao i da su rozenkrojcerske ideje, pored Andreea, propagirali i širili Dekartovi nešto stariji savremenici, vodeći evropski okultisti Mihael Majer (1568-1622) i Robert Flad (1574-1637). Uprkos rasprostranjenom suprotnom uverenju, malo je verovatno da je bilo koji od njih pripadao "Bratstvu ruže i krsta", pre svega zato što nema dokaza o postojanju jednog takvog tajnog društva u vreme kada su se manifesti pojavili. U Apologiji (Apologia Compendiaria; Leiden) koja je štampana 1616, Flad brani magijsko-kabalističku poziciju pamfleta i istovremeno moli bratstvo da ga primi u svoje redove. Plakati koji su 1622. u Hagu objavili prisustvo "Bratstva ruže i krsta" u gradu, najraniji su dokaz o eventualnom postojanju jedne takve organizacije. Po našem mišljenju, međutim, ceo događaj je samo zakasnela posledica rozenkrojcerskih pamfleta. Majer, koji je te godine umro, teško da je imao bilo kakve veze s njim, dok je Flad bio u Engleskoj, zaokupljen polemikom sa Keplerom.

Posebno je zanimljiva Andreeina promena odnosa prema "bratstvu". U Stotinu satiričnih dijaloga (Menippus sive Dialogorum Satirycorum Centuria) iz 1617. Johan Valentin tvrdi da je Bratstvo ruže i krsta "samo ludibrium (lat. ruganje, bruka; ovde u značenju dobro smišljene šale, odnosno komične farse - Ž.L.) za znatiželjne, u kojem su oni koji su pokušali da slede taj pravac, umesto istinskog i jednostavnog Hristovog puta, bili obmanuti" (prema Yates, 1986, 141). Zaplašen mogućnošću (koja se već tada naslućivala) da podela unutar hrišćanstva preraste u ratni sukob Andree u periodu 1618-20. radi na stvaranju stvarnog udruženja "Societas Christiana", koje bi razdvojene hrišćane vratilo slozi i bratskoj ljubavi. Tada se štampa i njegovo utopijsko delo o idealnoj hrišćanskoj državi, Kristijanopolis (Reipublicae Christianopolitanae Descriptio; Strasburg, 1619.), kao i Babilonska kula (Turris Babel), u kojem obaveštava sve one koji čekaju dolazak "bratstva", da je "komediji kraj".

Za naše istraživanje veoma je "važno razumeti da je u Nemačkoj u to vreme postojala jaka tendencija ka stvaranju tajnih ili polu-tajnih organizacija, koje su bile u veoma bliskoj vezi sa pupećim nemačkim nacionalizmom" (McIntosh, 1987, 44). Jedna takva bila je i "Red neodvojivih" (Orden der Unzertrennlichen, osnovan 1577), čiji su se članovi bavili i alhemijom, a tajnu komunikaciju su zasnivali na alhemijskoj simbolici. Red će se kasnije priključiti "Plodonosnom društvu" (Fruchtbringende Gesellschaft, osnovano 1617), kojem je pripadao i J.V. Andree.

Na liniji probuđene nacionalne svesti bio je i M. Majer. U Verum inventum (Frankfurt, 1619) on piše o nemačkoj učenosti (pozivajući se na veliki broj sačuvanih manuskripta), hvali Martina Lutera i njegov ustanak protiv tiranije Rima, zagovara povratak prvobitnom hrišćanstvu i visoko ceni Paracelzusa, "koga slede hiljade dokto- ra u svim zemljama". Svoju prethodnu knjigu (Viatorium; Openheim, 1618), Majer je posvetio Kristijanu, princu od Anhalta, verovatnom utemeljivaču "Plodonosnog društva" i jednoj od, kako će se ispostaviti, ključnih ličnosti za razumevanje političke zaleđine rozenkrojcerstva.

Kristijan od Anhalta je bio glavni savetnik i sasvim sigurno najuticajnija ličnost na dvoru Fridriha V, izbornog kneza Pfalca. Kao dosledni protestant i antihabsburgovac, radio je na stvaranju koalicije koja bi se suprotstavila katoličkoj kontrareformaciji, oličenoj u savezu špansko-habsburških kraljevskih kuća. Konspirativni krugovi kojima je pripadao planirali su da na čelo takve jedne alijanse (koja se već odavno pripremala), dovedu francuskog kralja Anrija IV (vl. 1589-1610). Međutim, njegova prerana smrt odložila je celu stvar na neodređeno vreme. U traganju za novom ličnošću pod čijim okriljem bi se protestantske snage ujedinile, izbor je pao na elektora Pfalca, kneza Fridriha V. Povezavši se sa češkim protestantima koji su, nakon smrti Rudolfa II (1612), odbili da priznaju habsburškog cara Ferdinanda II (vl. 1619-1637) za novog kralja, Kristijan je izdejstvovao da se kruna Češke ponudi Fridrihu. Time je otvoren put tridesetogodišnjem ratu, čiji kraj elektor nije dočekao. Nakon poraza na Belom brdu kod Praga (8. novembra 1620), izgubio je ne samo krunu Češke već i Pfalca, a ostatak života proveo je u izgnanstvu.

Adut na koji je Kristijan od Anhalta igrao trebalo je da bude uvlačenje Engleske u protestantsku alijansu, posebno nakon venčanja princeze Elizabete, ćerke Džejmsa I (vl. 1603-1624), sa Fridrihom. Ali, kao što je poznato, engleski kralj nije želeo da ulazi u konflikt sa Španijom, tako da nije učinio baš ništa kako bi sprečio tragičan ishod "bohemske avanture", u koju su se njegova ćerka i zet upustili. Međutim, "ta avantura nije bila isključivo anti-habsburški napor. Ona je bila izraz religijskog pokreta koji je skupljao snagu tokom mnogih godina, negovan tajnim uticajima koji su se kretali po Evropi, pokreta usmerenog prema rešavanju religijskih problema u skladu sa mističkim pravcem sugerisanim kroz hermetičke i kabalističke uticaje" (Yates, 1986, 40). Rozenkrojcerstvo je, dakle, rezultat nastajućeg nemačkog nacionalizma, reformisanog hrišćanstva i spoja renesansne kabale (onako kako ju je interpretirao Piko de la Mirandola) sa alhemijom, iskazan kroz težnju za generalnom reformacijom nauke i društva, koju bi ostvarivao jedan tajni pokret.

Znači, ako je postojala neka tajna organizacija, ona je bila prevashodno versko-političkog karaktera, dok su njeni članovi morali biti ne samo politički istomišljenici, već i ljudi krajnje odani stvari zbog koje je i osnovana. Rene Dekart, kao bivši jezuita, stranac i mlad čovek bez jasnih političkih opredeljenja, ni u kom slučaju nije mogao biti njen pripadnik. Njegovo učešće u bici za Prag na strani katoličke vojske ovo nepobitno potvrđuje.

Zaključak do kojeg smo došli ne znači, međutim, da Dekart za tako nešto nije bio i zainteresovan.

Prema njegovom prvom biografu Adrienu Bajeu (Baillet, 1946, 39-41), glasine o postojanju udruženja pod nazivom "Bratstvo ruže i krsta", koje je obećavalo "istinsku nauku" i "novu mudrost", doprle su do filozofa u jesen 1619, dok je boravio u zimskom logoru na Dunavu. Živeći jednoličnim i povučenim životom plaćenog vojnika u mirnodopsko vreme, Dekart se odao intenzivnim meditacijama, koje su najverovatnije i iziritirale čuveni san od 10. novembra. Smatra se da ga je taj san usmerio u pravcu ubeđenja da je matematika glavni ključ za razumevanje prirode, što se poklapalo sa onim što su - bar prema glasinama - i tajanstveni rozenkrojceri zastupali.

Treba odmah reći da manifesti ne daju osnova za takvo stanovište, jer matematika u njima nije ništa više naglašena od recimo fizike, magije ili filozofije. Sasvim je, međutim, drugačije sa Kratkim promišljanjem još tajnije filozofije koje se, kako smo to već na početku nagovestili, oslanjalo na filozofiju doktora Džona Dija (1527-1608). Ponikao na tradiciji oživljenog pitagorejstva (koja je išla od firentinske platonističke akademije do Paracelzusa i Agripe), Di je verovatno najznačajniji naučnik-mag kasne renesanse koji je izučavanje prirode usmeravao prema matematici. Po našem mišljenju, vrlo je verovatno da su takve glasine zaista stizale do Dekarta, posebno ako se ima u vidu da je boravio na prostoru Srednje Evrope, na kojem je još donedavno vladao Rudolf II (vl. 1576-1612) habsburški. Bivši nemački car i kralj Češke i Mađarske gajio je naročitu naklonost prema okultizmu, a Prag je za njegove vladavine bio prava Meka za renesansne naučnike. Džon Di je proveo u njemu dve godine (1584-6), a posle toga još tri u Lajpcigu. Nameravao je da postane glavni "philosophus et mathemathicus" na dvoru, ali Rudolfovu naklonost uživao je sve dok se alhemijski eksperimenti za dobijanje zlata nisu previše odužili. Uprkos tome, njegovo prisustvo je ostavilo dubokog traga u renesansnoj nauci koja je cvetala u tom delu Evrope.

Imajući ovo u vidu, ne treba da čudi što je Dekart pokušavao da uspostavi kontakt sa rozenkrojcerskim bratstvom. Međutim, najviše što mu je pošlo za rukom bilo je poznanstvo sa izvesnim Johanom Faulhaberom (leta 1620. godine u Ulmu), ali malo je verovatno da ga je ono zadovoljilo. Vrlo brzo je morao otkriti da ni Faulhaber nije bio član bratstva, dok je njegovo delo Mysterium Arithmeticum sive Cabalistica et Philosophica Inventio (Ulm, 1615.) - mada jedno od prvih koje je napisano u duhu rozenkrojcerstva (znanja izneta u knjizi Faulhaber čak i pripisuje "prosvetljenom i hvale vrednom Bratstvu R.C.") - zapravo bilo (već ko zna koji put) ponovljena mešavina renesansne filozofije prirode i okultizma. Zbog toga se Dekart, kada je saznao da se prikupljaju trupe za pohod na Češku, ponovo pridružuje vojsci bavarskog vojvode, ne znajući da će zapravo učestvovati u uništenju jedne bitne dimenzije onoga za čime je tragao.

Uprkos vojnom porazu versko-političkih snaga pod kojim se razvijalo, rozenkroj- cerstvo je nastavilo da živi u evropskoj kulturi i javnom mnjenju. Kakvu moć glasi- ne mogu imati osetio je i Dekart kada se 1623. vratio u Pariz. Njegov povratak u francusku prestonicu poklopio se, kao i boravak prethodne godine u Hagu, sa pojavom plakata koji su objavljivali da "izaslanici Bratstva ruže i krsta na vidljiv i nevidljiv način borave u ovom gradu". To je, zajedno sa činjenicom da je jedno vreme proveo u Nemačkoj, Parižanima bilo više nego dovoljno da ga proglase pripadnikom tajanstvenih ružokrstaša. Dekart je, međutim "zbunio one koji su želeli da na ovom sticaju okolnosti zasnuju svoju klevetu. Pokazao se svima, a posebno onim prijateljima kojima nije bio potreban drugi argument kako bi ih ubedio da nije jedan iz Bratstva rozenkrojcera ili Nevidljivih; i služio se istim argumentom njihove nevidljivosti, da bi se kod radoznalaca opravdao zašto nije mogao nijednog da pronađe u Nemačkoj" (Baillet, 1946, 51). Frensis Jejts je savim sigurno u pravu kada kaže da je "Dekartovo pokazivanje prijateljima u Parizu, kako bi demonstrirao da je vidljiv, pa prema tome da nije rozenkrojcer, zasigurno je jedan od vrhunaca ili najvećih trenutaka u nesvakidašnjoj istoriji ove nesvakidašnje pojave!" (Yates, 1986, 116).

III

Na kraju, ostaje nam još da pokušamo da utvrdimo koliki je stvarni značaj "rozenkrojcerske epizode" Dekartovog života za nastanak i oblikovanje kartezijanske misli.

Pre svega, moramo imati u vidu da rozenkrojcerstvo, "u čisto istorijskom smislu, predstavlja fazu u istoriji evropske kulture, koja je između renesanse i tzv. naučne revolucije sedamnaestog veka" (Yates, 1986, xi). Njegova politička dimenzija bila je dobro sakrivena iza poziva učenim ljudima da uzmu učešća u nekoj vrsti globalne kulturne obnove evropske civilizacije. Već na samom početku Fame od njih se traži da "sakupe knjigu prirode", odnosno da udruže i ujedine svoja znanja, kako bi se otkrio "savršen metod svih umeća" (naglasio Ž. L.). To bi bila osnova za "generalnu reformaciju", koju je nameravao da ostvari još brat C.R. Sledi detaljan opis njegovog navodnog putovanja po zemljama Bliskog Istoka i Mediterana, tokom kojeg se upoznao sa naukama i zanatima koje su pojedini narodi razvijali i čuvali. Sakupivši sva raspoloživa znanja, rešio je da ih prenese u Evropu. Međutim, njeni učenjaci za tako nešto još nisu bili spremni, pa je C.R. osnovao tajno bratstvo sa zadatkom da prikupljena znanja sačuva za naredna pokolenja. Taj trenutak je, po proceni bratstva, sada došao, stoga putem pamfleta poziva učene ljude da se pridruže obnovi. U drugom manifestu samo se doliva ulje na sujetu tadašnjih intelektualaca: "Mada je velika knjiga prirode otvorena svim ljudima, ipak samo nekolicina ume da je čita i može da je razume" (Confessio fraternitatis; isto, 257). Onome kome to uspe, obećava se prijem u bratstvo, koje - pored slave - podrazumeva i znatne materijalne koristi.

Zanimljivo je da se u Ispovesti daje u osnovi tačna dijagnoza stanja filozofije na prelazu XVI u XVII vek: "mi moramo, naime izjaviti da je ista (filozofija - Ž.L.) sve u svemu iscrpena i pogrešna" (isto, 252). Da bi se takvo stanje poboljšalo, bratstvo je spremno da "svim učenima koji mu pristupe" stavi na raspolaganje "vrhunac i ukupnost, temelje i sadržinu svih zanata, nauka i umeća". Više nego primamljiva ponuda, posebno za one koji tragaju za osnovom i metodom istraživanja svega postojećeg. Koliko je, međutim, sve to moglo uticati na Dekarta.

Alkije smatra (Alquie, 1956, 20-1) da se Dekartova ambicija zasnivanja "univerzalne nauke" kristališe u periodu od 1618 do 1621, dakle u vreme kada je saznao za postojanje rozenkrojcerskog bratstva. Pri tom, ne smemo zaboraviti da su do njega stigle prvo glasine, a da mladi filozof pre poznanstva sa Johanom Faulhaberom sasvim sigurno nije čitao nijedan rozenkrojcerski spis. Fama i Confessio su mogli da ga ohrabre u traženju novog metoda naučnog saznanja i podrže u nameri da nauku postavi na nove osnove, ali, kao što znamo iz Rasprave o metodi (vidi početak drugog dela), Dekart je do toga došao pre leta 1620. Stoga sigurno nećemo pogrešiti ako zaključimo da se prispeće glasina o "Bratstvu ruže i krsta" samo vremenski poklopilo sa Meditacijama u kojima filozof "odbacuje okultne osobine stvari... i staje na pozicije razuma" (Alquie, 21).

Rozenkrojcerstvo je, kao što smo već razmotrili, moglo uticati jedino na Dekartovo okretanje matematici, ali, ako imamo u vidu bitno različitu svrhu operacija s brojevima u okultnim disciplinama od njene upotrebe u kontekstu novovekovne nauke, onda je i tu neposredan uticaj najverovatnije zanemarljiv. Kao zakasneli izdanak renesansne misli, rozenkrojcersko poimanje nauke moglo je samo da ukaže na put kojim više nije vredelo ići, i zbog toga je vrlo rano bilo predmet oštre kritike u intelektualnoj sredini kojoj je Dekart pripadao. Već godine 1623. njegov prijatelj i poštovalac, opat Marin Mersen, objavljuje obimno delo Quaestiones celeberrimae in Genesim u kojem napada celokupnu okultnu filozofiju, posebno u vidu u kojem je izložena u spisima Roberta Flada. Bio je to uvod u polemiku sa Fladom, koja će narednih desetak godina biti u centru pažnje evropskih intelektualaca. Možemo, dakle, zaključiti da je neposredan uticaj rozenkrojcerstva na nastanak kartezijanske misli zanemarljiv, jer Dekart nikada nije išao onim pravcem obnove nauke, koji je sugerisan u pozivu na "generalnu reformaciju". Kao što je Frensis Bejkn praktične eksperimente rasteretio magijskih i alhemijskih ciljeva, tako je i Dekart matematiku oslobodio odgovornosti za dokazivanje metafizičkih koncepcija filozofije prirode.

Sve se to, međutim, događalo u jednoj kulturnoj i intelektualnoj atmosferi u kojoj posredan uticaj rozenkrojcerstva ipak ne može biti zanemaren. "Kartezijanski preokret" se "zbio u epohi u kojoj je hermetički, takoreći "rozenkrojcerski" impuls prema svetu rezultirao vrednom naučnom intuicijom" (Yates, 1964, 453), a te činjenice je Rene Dekart sasvim sigurno bio svestan. Jedno od svojih najznačajnijih dela, Principi filozofije (Renati Descartes Principia philosophiae, Amsterdam, 1644), posvetio je mladoj princezi Elizabeti, ćerki poraženog elektora Pfalca. Nazvavši je u posveti "ćerkom kralja Češke", filozof je zapravo priznao Fridrihovo pravo na krunu protiv kojeg se svojevremeno i sam borio. Nije li ovo zakasnelo priznanje nesuđenom kralju Bohemije (koji tada već više od jedne decenije nije bio među živima), zapravo priznanje duhovnom nasleđu rozenkrojcerstva.

Žolt Lazar, Filozofski fakultet, Novi Sad Novembar, 1996.

Literatura

Alquie, Ferdinand (1956): Descartes - l"homme el l"oeuvre; Paris, Hatier-Boivin.

Baillet, Adrine (1946): Vie de Monsieur Descartes; Paris, La table ronde.

Bloch, Ernst (1981): Princip nada, 2; Zagreb, Naprijed Dekart (1923): Rasprava o metodi; Beograd, Filosofska biblioteka.

Dijksterhuis, E.J. (1986): The Mechanization of the World Picture; Princeton, Princeton University Press.

Džons, Mervin (1989): "Rozenkrojceri"; u Tajna društva (ur. N. Mekenzi), Beograd, IRO Nova knjiga.

Fouillee, Alfred (bez god. izd.): Descartes; Paris, Librairie Hachette.

French, Peter (1987): John Dee; London-New York, Ark Paperbacks.

Godwin, Joscelyn (1979): Robert Fludd; London, Thames and Hudson Ltd:

Lazar, Žolt (1991): Okultizam danas; Novi Sad.

McIntosch, Christopher (1987): The Rosicrucians; Wellingborough, Crucible.

Šajković, Radmila (1978): Descartes i njegovo delo, I; Beograd, Filozofsko društvo Srbije.

Yates, Frances A. (1964): Giordano Bruno and the Hermetic Tradition; London, Routledge & Kegan Paul.

Yates, Frances A. (1986): The Rosicrucian Enlightenment; London-New York, Ark Paperbacks.

Žolt Lazar

Rene Descartes" "Rosicrucian Episode"

(Summary) The author of the supplement tries to solve the uncertainties about Rene Descartes"s putative membership in the elusive Rosicrucian fraternity at the beginning of 17th century. In the attempt to find out if it existed at all in his time, and if it did, then in which form, the author starts the exploration with the consideration of the basic Rosicrucian scriptures and concludes that their source is uncertain, although their Protestant position and political background is undeniable. It means that the Rosicrucianism is a result of the arising German nationalism, reformed Christianity and juncture of renaissance kabbalah and alchemy. It was expressed through the tendency for general reformation of science and society, which would be accomplished by a secret movement. On that basis, the author is of the opinion that Rene Descartes, as a former jesuit, foreigner and young man without clear political attitudes, could not possibly have been a member of the "Fraternity of Rosae Crucis". In the ensuing part the author gives a short review of Descartes"s search for Rosicrucians. The supplement ends with the author"s attempt to answer the question of the real relevance of Descartes"s "Rosicrucian episode" for the foundation and formation of Cartesian thought. After the analysis of the possible influence of Rosicrucian scriptures on the young philosopher"s thought, the author concludes that the direct influence of Rosicrucianism on Cartesian thought is minor, as Descartes was never oriented towards the restoration of sciences, which was suggested in Rosicrucian call for a "general reformation". However, the author believes that the indirect influence cannot be neglected, since the "Cartesian turn" occurred in an "epoch in which what is still a Hermetic, almost a "Rosicrucian", impulse towards the world results in valid scientific intuitions".

key words: Descartes, Cartesian thought, Rosicrucianism, secret societies, general reformation, Protestantism, renaissance philosophy of nature, occultism, alchemy.

IGOR VIDMAR You think you know everything about Yugoslavian punk?

2011-05-23T22:49:00.000+02:00

Right. You think you know everything about Yugoslavian punk? Sure you don't. That's why we bring you an exclusive interview with Mr Igor Vidmar - one of the punk pioneers in former Yugoslavia. Although his name might not sound familiar to you, Igor was behind some of the first punk shows over there. He also produced and co-released Pankrti's first singl. And then their album. And then Paraf's first LP. And then "Novi Punk Val 78-80" compilation LP. And then "Lepo je..." LP. And then... Well, enought said. Just read what the guy has to say and enlighten yourself. Oh, yes, I included some comments (red fonts in brackets).

(l-r) Igor Vidmar and Stane Susnik following the road to the LEFT

Could you please introduce yourself to our readers?

I'm Igor Vidmar, born in the '50s in Ljubljana, Slovenia, then Yugoslavia; studied Political Science in Ljubljana, member of the Communist Party for a few years, then expelled for insubordination and ideological dissent. Worked at Radio Student (first and only independent College Radio in Eastern Europe) as political journalist; writer on strip (as in comic strip) and rock; publisher of first YU book of strip; from '78 punk DJ and political commentator at same Radio Student until '89; co-producer and publisher of first SLO/YU punk single (by Pankrti) and album in '78 and '80 respectively; promoted first bigger punk concert in Ljubljana in 78; first punk rock show at SLO National Radio; co-innitiator of Novi Rock - first punk/new wave festival in '81 (which is in its 20th edition this year); put together three punk/new wave compilations from 1980 to 1984; from '83 to '88 collaborator of Laibach, publisher of their first album in '85; from '83 also concert promoter - started with Siouxsie & the Banshees, then scores of punk, reggae, new wave bands - from Sex Pistols to Beastie Boys to Nirvana to Pearl Jam and RATM; '90s promoting and indie political pamphleteering on National TV.

You got heavily involved in punk music back in late '70s. What were your musical interests prior to that?

Rather sporadic - from Blood, Sweat & Tears to Rolling Stones, from Led Zep to Frank Zap(ppa), with his local variant called Buldozer; but politics (and strips and avantguard theatre) came first before punk... It just had to be hard and innovative.

What were you studying when you got "hooked" on punk in late '70s and did that influence your opinion on music in any way?

I had just ended my political science studies and have been expelled from the Communist Party; those were the "years of lead" or "Stalinist consumerism". I was even more disaffected with the whole socialist thing than in the "new leftist" times; but there was no outlet (I was also expelled from Radio Student ), so punk was a godsend. It was "political" in a totally irreverent way, but also musically/"artistically" intense and innovative...

The cover of Pankrti's legendary first album "Dolgcajt" (Boredom)

How did you get involved in punk scene?

I heard Sex Pistols music on National Radio (Radio Student was politically correct and musically dull at the time), and then went to the very first Pankrti gig in October '77, wrote the review of the gig for the major pop weekly, and that was that.

What are some of the first (then) Yugoslav punk bands that caught your attention? I went to the first Paraf gig in Zagreb in early '78; then Prljavo Kazaliste... Belgrade new wave "scene" came a bit later.

Earliest Yugo punk bands had a lot of obstacles in their way back then. How hard was for them to get gigs, record the material in studio and finally get some radio airplay?

You're right, but the true difficulties started later when punk began to be popular independently of the "organised" youth and the establishment in general. Also, rock in general was not well developed - like venues, promoters, PA's... and strangely even more so in a well-off Slovenia that elsewhere in Yugoslavia. First Pankrti single was totally self financed, recorded in Gorizia, Italy and released through SKUC (Students' Cultural Center) independently... But the record industry was already market oriented enough and some people in it were open-minded enough to react to the increasing popularity of punk, so Pankrti could release their first album through a "major" label (RTVLJ). Similarly, Prljavo Kazaliste and later Paraf (whom I produced for the same label as Pankrti). In Serbia it was the risible Pekinska Patka (as I said somewhere, Pekinska Patka were often dismissed as 'parody of punk'-to this day I still can't see why), and then THE "Paket Aranzman" (legendary new wave compilation album) with the great Belgrade new wavers, all released by "official" labels. But new bands had all sorts of difficulties, especially after '81 Nazi Punk show-media-trial...

Paraf tearing the fuckin' stage apart live

Pekinska Patka being 'risible' on stage, '78

You've produced the first 7" by Pankrti. What attracted you to them and what do you remember from recording session? Was there any attempts from anyone to "water it down" lyrically/musically?

As I said it was recorded in Gorizia, Italy, in a couple of hours in a small studio specialised in radio ads. So after we brought the rough material to a bigger Ljubljana studio for a remix, it appeared the recordings were technically wrong, made in "counter phase" so the owners of mono equipment (radios, record players) - a majority at the time - would' t hear anything! But we somehow corrected this and the single was a "hit" - it sold a thousand within a week or two. I was bringing boxes of it daily to this ONE central shop in Ljubljana that was interested (besides SKUC outlets).

The cover of Pankrti's debut 7", 1978

As for interference - they didn't try to censor it directly, but through pressure on SKUC. The President of the Union Of Socialist Youth summoned me to a meeting, bluntly telling me that SKUC would do itself a favour not releasing the single. I remember trying to explain the social value of punk etc., but to no avail. So finally I muttered something about "we'll discuss it". But we just did it, and that was that.

And how did producing of Paraf's debut LP go?

The main "problem" was my lack of experience and the studio engineer (also the owner) who was just afraid that the lyrics would be too prominent in the mix, so he tried - as previously with Pankrti - to push the buttons accordingly whenever I wasn't attentive enough. Also the lyrics to one song had to be totally changed - the song being of course the legendary "Our Police Is The Best" (Narodna Pjesma) - one of the all-time YU punk anthems...

You've compiled "Novi Punk Val 78-80" LP. What were your criteria in choosing songs for that compilation and would you say that was the best punk Yugoslavia had to offer at the time?

The criteria were the quality of song and lyrics by the bands, as I only heard them live since most didn't even have demos. Actually, as you know, most made their first (and, alas, for many also the last) recordings for this compilation in the 2-track broadcasting studio of Radio Student (via re-recordings etc.), so the sound quality is very rough, but the spirit is there...

It certainly is. What did you think of that Chris Bonn's article on Yugo punk in Melody Maker?

Oh, at the time I was elated, and I thought it was OK, given the time he spent in Ljubljana. The only "grudge" I had was that he somehow managed to credit - beside us punks - also a certain established media guy who was into jazz and trad-rock...

If you see this record buy it! Especially if it's cheap, as it's one of the rarest and greatest Yugoslavian punk albums!!!

As for radio play, after the "return of the Yedis" to radio Student in '78 it became the main media outlet and quite effective too. And from 1980 I had a regular weekly show at National radio. So airplay, at least late night one, was not a big obstacle, at least in Slovenia.

After 20+ years, what's your stand on Yugo punk? Do you think it changed anything over there?

Well, it didn't change the "system" or "regime" or "government", but it certainly changed the general social atmosphere. It dragged the latent intolerance and repressiveness of the system out in the open and attacked it, exhibiting a de facto unprecedented - at least in mass culture - freedom of expression. It offered an outlet for youth dissatisfaction. It provoked public debate on taboo topics and animated younger academic intellectuals; opened up certain - mostly electronic media; it even "staged " a first spontaneous demonstration against Government - at the Pankrti concert in '83 there was a massive shouting "Down with the deposit" (at the time Yugoslav residents had to pay dear taxes on going abroad), etc.

This one is even harder to find. It was also compiled by Igor Vidmar

So, it can be said punk was - besides being an exciting, creative sub or alternative youth culture - also a veritable grass roots, spontaneous mass pro democracy and pro civil rights movement, as well as a strong agent of "urbanisation" and pluralisation of Slovenian and Yugo culture. So, yes, I think it DID change something.

If I'm not wrong, apart from producing you were also doing some managerial/promotional, as well as radio work at the time. Tell us more about it, please.

I was never a manager. A promoter - yes. I mentioned the first ever bigger punk show on Ljubljana University campus in spring of '78 with Pankrti, Paraf, Prljavo Kazaliste... It was also my very first promotional exploit. I was unsure of the attendance, so I let some rows of seats at the front so it would look like there's more people; but the audience promptly threw the seats away or smashed them. Also, I had a fairly longish hair at the time - I didn't become a punk overnight - so I took a fair share of abuse from the audience when I appeared on stage to announce the program... In '81 I promoted the first foreign band - Siouxsie & The Banshees - in a 3000 capacity venue. After that promoting became an increasing part of my activity. As for the Radio Student - I had first a twice weekly, then once weekly show called "Rock Front", from early '78 to '89, playing new punk records and informing on the punk scene, gigs, events. I attacked police oppression, official media hate campaings against punk etc. It had the best ratings, as far as Radio Student goes. In 1980 I was offered a one hour weekly show on national Radio by some quite old, but indie-minded editors. And yes, I only did music and information, reserving the polemic for Radio Student.

Prljavo Kazaliste captured live in 1978. Two years later they'll become one of the crappiest bands ever!

I recall reading about infamous "Nazi Punk Affair". What actually happened?

In 1980-81 Ljubljana and Slovenian punks became so numerous and aggressively present on the streets (they even re-named a central Ljubljana square into "Johnny Rotten Square" in massive black letters on a 10x15 feet wall).

The punk music started being played on National Radio, Pankrti released a hugely popular first album, Novi Rock festival for new bands started in the centre of Ljubljana, etc. etc., so the "system" had to do something. At first the Ministry of the Interior wanted the youth organisation to act, but it didn't know what to do with its Marxist sociology. We were like Martians for them - no real communication. So police decided to act itself - with a little help from some trusty journalists. They suddenly, in the Autumn of '81, announced the discovery and arrest of three members of a phantomic band called "Fourth Reich" that nobody knew much about. It was a show-trial situation, totally misconstructed and media blowup: one of the three - a singer of Lublanski Psi (a then prominent band) - had absolutely nothing to do with "Fourth Reich". The other two had, but this so-called "band" never ever performed publicly.

Some months earlier they actually invited me to a rehearsal - they had stupid racist lyrics and couldn't play, and I told them quite clearly, promising them they would never play publicaly, as far as I and Radio Student was concerned, due to the stupid bigotry of their lyrics and their musical ineptness, and I then forgot all about them. But not so the police, who were obviously taking the punk thing very seriously, dedicating it hundreds of informant and infiltrator's man-hours...

Anyway, the consequence of the police/media set-up was a massive wave of heavy police oppression - cops taking dozens of band-members and ordinary punk kids to interrogations from homes at four in the morning. Directly from school classes, interrogating them for hours, some even for days, and repeating it all over again after a few days or weeks... Major newspapers denounced punk as being "nazi", stirring up incredible moral outrage from manipulated general public; kids with punk attire were attacked on the streets, refused service in the pubs, expelled from schools etc. The consequence - although Radio Student and some youth papers denounced this plot openly, and the three arrested were later absolved of all accusations due to "lack of evidence" - was that the "movement" lost some people. The impetus was somewhat broken, but it was too late - the punk genie was out of the bottle...

Prljavo Kazaliste once more

You were also managing Laibach. How was that and are they still with you?

I cannot confirm this. I only served in a capacity of part-time tour manager and general helper on the legendary Occupied Europe Tour in '83 and later tours. Also as first album publisher, maker of first TV documentaries on Laibach/NSK, but I was never formally their manager. Laibach managed themselves up to '88 or so, then took international management.

These days you are probably the biggest promoter in Slovenia. What are some of the names you recently brought over there and do you have any interesting stories about them?

I promoted Bob Dylan, Public Enemy, Rage Against The Machine, Pearl Jam, Alanis Morissette and Lou Reed - among others - in the last 12 months or so. As for stories - I guess audiences at these shows must have more "interesting stories" than myself. For me it's mostly work. I am just very glad about the Dylan show - the artist himself declared it "the best" of all euro-shows....

Pankrti taking a walk down the railway tracks, trying to find the inspiration for their next song

What was the weirdest request you had from a band you organised a show for?

It has to be a request for a pair of fresh underpants...

From: http://members.iinet.net.au/~predrag/vidmar.html

Danilo Kiš, a metafizikus Casanova

2011-05-23T22:26:00.000+02:00

Mircea Mihaiessel Michael March beszélgetett *

Temesvár, 1991. novembere

- Mikor és hol találkozott Danilo Kišsel?

- Vilinicában, Szlovéniában találkoztunk.

- Arra számítottam, hogy Szabadkán, a szülővárosában.

- Danilo arra utazott, amerre a szél fújta. Vilinicába egy írókonferenciára hívták. Évente rendezik meg a találkozót és egy-egy közép-európai írót díjjal tüntetnek ki.

- Költőt? Prózaírót?

- Nem számít. Rendszerint egy jelentős szerzőt díjaznak. Az alapgondolat az, hogy a díj kapcsolódjon Közép-Európához. Szlovénia pedig Közép-Európa része, amely végső soron Nyugat-Európa része. Ilyen apropóból került oda Kiš. A díjat Esterházy Péter kapta, aki ősi családi származása révén maga is közép-európai. Arisztokraták hosszú sorának legszórakoztatóbb képviselője. Egy évvel korábban a díjat Peter Handkénak ítélték oda - már-már azt hihetnénk, hogy a díjat azok kapják, akik a Péter nevet viselik!

- Azt viszont nem mondhatjuk, hogy Danilo Kiš arisztokrata lett volna!

- Tekinthetjük nemesnek, hiszen nagyon magas volt! És az arisztokraták mind magasak! Ő mintha a szellem arisztokratája lett volna. Vagy akár a szellem terroristája.

- Az Ön számára mivel gyakorolta Danilo Kiš a legmélyebb hatást?

- Rám az volt a legnagyobb hatással, hogy mindegyik nő, akivel megjelent, számomra a feleségének tűnt.

- Tehát nem úgy festett, mint egy író!

- Számomra mindenek előtt olyannak tűnt, mint egy Casanova! Mint egy írónak álcázott Casanova.

- Mit tudott Ön akkor róla?

- Az írásai közül már ismertem néhányat: Boris Davidovics síremléke, Kert, hamu, olvastam a bevezetést, amit a Hétezer év Szibériában elé írt, és vártam a Holtak enciklopédiáját. De személyesen nem ismertem. Éppen ezután jelent meg a "Holtak enciklopédiája", s én csak azt mondom, hogy ami a legmegkapóbb a könyvben, az a címe. Igazi cím-remekmű. Azonban Kiš maga volt az írás mestere. Roppant érzékeny író, és ugyanakkor zsidó író is.

- Mit ért azon, hogy 'zsidó-író'?

- Azt értem, hogy az artériái, a vénái, a vére színültig volt azzal az idejétmúlt zsidó szenvedéssel. És azt, hogy a szenvedés révén jutott bölcsességre. Ugyanabból az irányból érkezett, ahonnan más írók, akik nem látszottak zsidónak, s mégis azok voltak, mint Kafka, Mandelstam, vagy éppen a román Paul Celan. Olyan írók, akikre egy súlyos hagyomány nehezedett. Genetikai és öröklési szempontból, egy nagyon, nagyon eltorzított, elgyötört és komikus belső vízióval, és ez a tapasztalat jelölte meg őket. Azután életükkel és a műveikkel tettek emellett tanúbizonyságot. Íme, ez műveik alapja. És az író mindig kérdéseket tesz fel. Ami visszairányít bennünket a Tórához, a rabbi kérdéseihez és feleleteihez. Márpedig az író egyik szerepe az, hogy okoskodó kérdéseket tesz fel.

- Mint például Martin Bubernél...

- Igen, és az egész haszidikus hagyományban. Így aztán a kérdezés valódi művészete született meg. Ami nem új keletű hagyomány; és nem teszi az embert szakadárrá, viszont íróvá teheti. Ami teljesen normális.

- Tudom, hogy készített Danilo Kišsel egy interjút. Interjút egy nagyon különös történetről. Egy tragikomikus történetről.

- A történet inkább tragikus, mint komikus. Az interjú története voltaképpen egyszerű. Beszélgettem Danilo Kišsel, ám az interjú nem jelent meg Angliában, mivel az a lap, amelyiknek elküldtem, a The Independent, nem akarta közölni, mondván, hogy az egész hihetetlen. És hogy felzaklatná az olvasókat az, ahogyan Kiš megjelenik ebben az interjúban. Persze én más véleményen voltam.

- Az interjú később megjelent, Jugoszláviában és az Egyesült Államokban!

- Tudja, a szerbek mindent közölnek. Nagyon jó a pornográf irodalmuk is! Elfogadták, mert tudják, hogy van egy kikötői Kiš, van egy társalkodói Kiš, egy elbűvölő Kiš. És ugyanígy azt is meg kell mondanom, hogy Kiš amerikai szerkesztője visszaküldte az interjút, s még csak szóba se akart állni velem. A Farar and Strauss szerkesztője abszolút ellene volt Kišnek. Még azt is el tudta gondolni, hogy Kiš hazudik. Kiš elolvasta az interjút és elfogadta. Nem volt szerfelett boldog, de azt mondta, hogy ez a legjobb interjú, amit készítettek vele. Tulajdonképpen nem is interjú. Inkább beszélgetés, egy vita volt. És azt hiszem, nagyon sok mindenre utalt.

- Hol készült az interjú?

- Ljubljanában, egy régi halászcsárdában. Sok üveg bor mellett. Különböző nyelveken. Az interjú tényleg olyanformán kígyózott, mint a Duna. Angolul beszélgettünk, szerb-horvátul és franciául. Le is fordították mindezen nyelvekre. Ám végső formában angol nyelvű volt. Kiš számára megfelelt az, ami nekem megfelelt.

- Valamikor tett róla egy kijelentést, ami aztán karriert futott be.

- Igen, azt mondtam, hogy Danilo Kiš túl magas ahhoz, hogy író legyen, és túl magas ahhoz, hogy halászlét egyen. Ha Amerikában születik, kosarazó lett volna. Nem írt volna egy sort sem. Viszont Kiš nem csak író, hanem fordító is. Rendkívül tehetséges férfi volt. Mint a pillangókat vonzotta a nőket. Mivel igen magas volt. A magassága, az alkata vonzotta a nőket. Vonzotta a nőket, és biztos vagyok benne, hogy ő is vonzódott hozzájuk. Azt írtam abban az interjúban, hogy úgy vették körül a szép nők Danilo Kišt, mint a petrezselymet. Az angolok ezt kihúzták a szövegből. Talán mert a petrezselyem egészséges, talán allergiájuk van tőle. Akárhogy is, költői kép akart lenni - ami pedig inkább a tudatalattira utal, semmint a konyhára. És talán az alkímiára is, hiszen minden valamire való írás az alkímiára utal. A nagy szerzők mind megteremtik a saját alkímiájukat.

- Van-e lehetőség a "metafizikus Casanova" és az író képzeteinek összekapcsolására? Hogyan jön össze a nagyon magas író és a - rövid - próza írójának képzete? Az ő esetében is lehetséges az állítás, hogy az ember maga a mű?

- Igen. Valószínű, hogy Danilo Kiš térdelve írta a történeteit! A két képzet közötti kapcsolat pedig a humor. Kiš benső kiválósága, amely minduntalan felszínre tört. És az okossága a beszélgetésben. És a komolysága. Rendkívül komoly ember volt. És a nagyvonalúsága. Ugyanakkor a keserűsége, ami ahhoz kell, hogy átküzdje magát az ember a világon. Kiš komolysága nagyon sűrű levegőt teremtett körülötte. Amint a történeteiben is. Mivel nagyon reálisak, az ő történetei költői természetűek. Valami nagyon mély humort hordoznak. És valami hasonlóan mélységes szomorúságot. Néha úgy érzed magad, akár egy lakodalomban. Máskor pedig mintha temetésen.

- Számomra a Danilo Kiš iránti vonzalom részben onnan ered, hogy némely történetét abban a földrajzi térben helyezi el, amelyhez életrajzi okokból közel érzem magam. Különben az egyik történetben megjelenik az a város is, ahol a gyermek- és kamaszkoromat töltöttem - vagyis Arad. Azt akarom mondani, hogy nagyon jól helyezi el a történeteit. Az egykori Birodalom széléről van szó.

- Kiš egy pontos világhoz tartozott, történeteinek helyszínei a valóságban léteztek. Azonban ami őt kivételes íróvá teszi az, hogy képes egybefonni Borgest, Joyce-t, és természetesen Bruno Schulzot, akihez a legközelebb érezte magát. És akkor még a vérkeveredés, ami igazi kékvérű íróvá avatta! Prózájának tájai valóságosak, a tárgyak valóságosak, ám ő a valóságot egy felsőbb hatalom szintjére emelte. Abban a kegyelemben részesült, hogy a történeti tényt metafizikai ténnyé képes változtatni. A dolgok sajátos ízt kapnak, néha veszélyeset, amelyik akár ölni is képes. Danilo Kiš jelentéktelen dolgokat vett elő és életet lehelt beléjük. Mint egy varázsló. A kortárs történelem nagyon, nagyon szomorú vetületeiről beszélt és emlékezetbe véste őket. A felejtést utasította el.

- Véleményem szerint Kiš a nosztalgia írója. Legalapvetőbb témái a gyermekkora körül gravitálnak vagy egy idealizált történelmi időben játszódnak. Vagy démonizált időben, mint a '30-as évek Szovjetuniója. Aztán ott vannak a már nem létező világ iránti nosztalgiájának képei. Vagyis tipikus közép-európai író.

- Túl magas volt ahhoz, hogy Proust legyen! Ez a probléma, a magassága. Nem volt science-fiction író. A tragédiának szentelte tanulmányait, és aki a tragédiával lép érintkezésbe, előbb vagy utóbb a múltba érkezik. A múlt tragédiáiról beszélve vészjeleket adhatunk. Márpedig Kiš prózája minduntalan ezt tette - vészjeleket adott. Kiš a kommunizmusról is beszélt, és azt mondta, hogy soha többé nem fog eltűnni. És sok igazság van abban, amit mondott. Ugyanis a kommunizmus, és ez mindenütt így van, úgy jelenik meg, mint az elme és az emberi lélek torzulása. Egy vírus. Ha egyszer megfertőzött, örökre fennmarad. Kiš írásművészete, akármilyen mértékben is hatott, de mindig a morál elemeként hatott. Volt egy sajátos szakralitása. Ám nem moralizált. Nem kötelezett a gyógyszerek elfogadására. Mégis tudta, hogyan használja az írást - a bölcsesség bibliai értelmében. Azért olvasunk Kišt, hogy megtaláljunk bizonyos dolgokat, de még inkább azért, hogy felkészítsen az élettel való küzdelemre. És talán azért is, hogy szórakoztasson. Ám ne feledjük, hogy a bölcsesség és a megismerés a szórakozás kifinomult formái.

- Különbséget lehet tenni a könyvei között. Egyrészt a nosztalgikus művek: a Kert, hamu, a Holtak enciklopédiája, másrészt a militáns könyvek: a Boris Davidovics síremléke, a Fövenyóra. Ezek közül melyeket érzi közelebb magához?

- Nehezemre esne választani. A maga nemében mindegyik könyve emlékezetes. Mindegyiknek van egy mély filozófiai rétege. Némely esetben egy ambivalens morális oldala: ragaszkodás az apához, és az apa képének eltaszítása. Minden visszautal a gyermekkorra, a költőiség egy sajátos neméhez.

- Életművének uralkodó kényszerképzete, akár implicit akár explicit módon, az apa figurája. Mi több, a költő képzetéhez társul.

- Ezért vagyunk szakadatlan a múltra utalva. Az apa ennek a világnak a központi figurája. Talán ez az oka annak, hogy ha nem is ismerem - mert el kell ismernem, csak angol fordításban ismerem -, de számomra Danilo Kiš írásművészete a maga teljes szépségében a Kert, hamu kötetben nyilvánul meg. Ami annál meghatóbb, mivel a történeti tények itt csak homlokzatként szolgálnak. Az események puszta csapóajtók. Puszta keresések. Így kevésbé költőiek. Saját maguk által válnak puszta akadályokká. Mint művészeti alkotás, lenyűgözően szép a Kert, hamu. És megrendítően szomorú. A költészethez áll közel meghatóságában.

- És talán ez a "legklasszicistább" könyve is. Megvan benne a klasszikus műveknek az a bizonyos tisztasága. Különbségként említhetjük talán a "Fövenyórát", amelyikben még kísérletezik.

- A találékonyság mindig unalmat szül. A rendkívüli írókat kivéve a találékonyság mindig kárt okoz. Nyilvánvalóan az egyszerűség adja a könyv értékét. A szigorúság, a stílus egysége - erre példa a Kawabata. Kiš írásművészete nem egyszer festőiségbe fordul. Mint egy folyam, egy olyan folyás, ami kihordja a tárgyakat. Lehetőséget ad a dolgoknak és az eseményeknek, hogy más folyást vegyenek. Hogy becsatornázódjanak.

- Azt hiszem, nagyon jól vette észre, hogy Danilo Kiš nem muzikális - inkább "imagisztikus". Olyan, mintha belefeledkeznénk egy régi, megsárgult fotóalbumba. Vagy egy kristálygömbbe.

- Igen, valamiképpen statikus író. De a kővé dermesztés mágusa.

- Igen, nagyon lassú folyású a prózája, noha a frázisok tagolása pontos. Mondhatni szaggatott.

- Igen, úgy képzelem, hogy fekete-fehéren dolgozik. A régi fekete-fehér stílusban. Amikor Danilo Kiš prózájának költészetéről beszéltem, egyidejűleg a prózájának metabolizmusáról is kellett volna beszélnem. A költészet valami lassú metabolizmust kényszerít ránk. A költészet nem hatékony. A költészetet meg kell emészteni. Egyszersmind régészet is. Kötelezően lassú. És ilyen hatással van ránk Kiš prózája is. Lecsendesít. Reflexióra kötelez. Márpedig ez a lassúság az önreflexió egy formája.

- Hogyan látja Danilo Kiš viszonyát az alkotás e stílusához: felfedezhetünk-e valami szándékos stilisztikát ebben a lassúságban? Másként fogalmazva Danilo Kiš választotta a stílust, vagy a stílus választotta őt?

- Azt hiszem, tudatos módon választotta a stílust. Hiszem, hogy olyan művész volt, aki tökéletes uralma alatt tartott minden egyes szót, amit leírt. Tökéletes egyensúlyban volt. És ugyanakkor látnok. A látomása pedig kiterjedt egész Európa fölé. Nagyon jól "emésztette meg" az európai próza különböző stílusait. Ne feledjük, hogy az összehasonlító irodalom professzora volt. Volt tehát honnan "kiválasztania" a témáihoz legmegfelelőbb stílust. A tartalom mindig megtalálja a formát.

- Tudjuk, hogy szerette Borgest, Italo Svevot, Proust-t, Joyce-t, Faulknert. Gondolom, az ő hatásuk a legnyilvánvalóbb. Kik gyakoroltak kevésbé látványos hatást rá?

- Szerintem a legnagyobb hatással Bruno Schulz volt. Közös bennük a tájképnek az a világos-homályos rembrandti hatása. A lapok "ódonsága". Ugyanaz a telítettség, a pigment, a szótárnak ugyanaz a gazdagsága. Ez a próza tele van vérrel, váratlan képzettársításokkal. Tehát, egy író bizonyára választja a stílust, de az öröksége és szimpátiái veleszületettek.

- Az egyik legváratlanabb körülmény Danilo Kiš prózájával kapcsolatban az, hogy hiányzik belőlük az erkölcsi cinizmus. Az író mintha az ár ellen úszna. Az utóbbi fél évszázad írói éppen azzal diadalmaskodtak, hogy kijátszották a cinizmus kártyáját. Kiš mély értelemben jó ember. Ami nem azt jelenti, hogy ne volna benne irónia.

- Azt hiszem, Danilo Kiš esetében igaz, hogy az alázat megöregbíti az írásművészetet. Márpedig akiben egyszerre megvan az alázat, és van bizonyos tapasztalata, nem fogja a szatírát választani, ami egy rendkívül felületes irodalmi forma. Ugyanolyan felületes a cinizmus is. Kiš ennél jóval mélyebbre ereszkedett az emberi szellemben. Alázattal ír, az emberi csontok szünetei között, vérrel, és így száll alá az emberi szellemben. Ez nagyságának része. Hogy milyen mélyre ereszkedett az emberi lényben. Le a mélységekig, le a gyökerekig. Mindezek részét képezték az ő karakterének is.

- Véleménye szerint hogyan fogja értékelni az utókor Danilo Kišt? A kritikusok nagyon nagyra értékelik, de nem olvassák túl sokan. Igaz, fanatikus olvasói vannak, de nincsenek túl sokan. Véleménye szerint ez a fajta irodalom a jövőben több olvasót fog majd meggyőzni?

- Úgy vélem, hogy az irodalom, mint az alkotás aktusa, folyamatos meglepetés. Danilo Kiš olyan író, aki tele van minőséggel. És bizonyos értelemben minden minőség fogyatékosság. De mondhatjuk ennek ellenkezőjét is. Minden fogyatékosság kegyelemmé lehet. Ám amikor ilyenekről beszélünk, valamilyen szélsőség kerül a beszélgetésbe. Véleményem szerint az a legjobb, ha nyitva hagyjuk a beszélgetést. Hiszen bármelyik írót korlátoz az a kor, amelyben él. Utalok ezzel a népszerű kultúra fogalmára, amely létezik és nagyon tevékeny. Ezért mondom tehát, hogy hagyjuk a kérdést megválaszolatlanul. Ugyanis én visszautasítom, hogy bíró legyek. Az időnek kell bíráskodnia.

- Vajon nem túl kockázatos ez?

- Kiš írásművészete nagyon közel áll a halálhoz. Nincs tehát kizárva, hogy a jövőben roppant népszerű író lesz. Hiszen mindannyian közelítünk a halálhoz. Az is lehet, hogy ily módon a halál saját magát fogja megtagadni, s így fogja Kišt roppant népszerűvé tenni! Egyelőre azonban én annak is nagyon örvendenék, ha a könyveinek új és új kiadásait látnám, az idő pedig megmentené az életművét. És akkor, minden bizonnyal, a jövő magához fogja ölelni a könyveket!

Fordította Pató Attila

* In: A Treia Europa, 1/97, 149-154. o. Temesvár

A képen Dusan Đukaric Rainy day c. festménye (watercolor 2008_57x15cm)

JORGE LUIS BORGES Paracelzus rózsája

2011-05-20T17:01:00.002+02:00

Kétszobányi pincemûhelyében fohásszal fordult egyszer Paracelsus Istenhez – az ô megfoghatatlan istenéhez, bármelyik istenhez –, hogy küldjön néki egy tanítványt. Alkonyodott. A kandallóban pislákoló tûz kósza árnyakat vetett. Paracelsusnak nehezére esett volna felállni és meggyújtani a vaslámpát. Olyannyira erôt vett rajta a kimerültség, hogy meg is feledkezett az iménti kérésérôl. Már eltûnt az éjszaka homályában az olvasztókemence, a sok porlepte lombik, amikor egyszerre csak kopogás hallatszott. Paracelsus félálomban feltápászkodott, felment az apró csigalépcsôn, és kinyitotta az ajtó egyik szárnyát. Ismeretlen férfi lépett be. Ugyancsak elcsigázott volt. Paracelsus hellyel kínálta; az idegen leült egy padra, és várt. Egy ideig egyetlen szót sem váltottak.

A mester törte meg a csendet.

– Emlékszem nyugati arcokra, emlékszem keleti arcokra – mondta némi ünnepélyességgel. – De a tied más. Ki vagy hát, s mit akarsz tôlem?

– Nem fontos a nevem – válaszolta a másik. – Három nap és három éjjel gyalogoltam, hogy a házadba léphessek. Tanítványod szeretnék lenni. Íme, elhoztam minden vagyonomat.

Elôvett egy pénzeszacskót, s kifordította az asztal fölött. Temérdek arany hullott ki belôle. Mindezt a jobbjával végezte el. Paracelsus eközben háttal állt neki, mert épp lámpát gyújtott. Mikor aztán visszafordult, egy rózsát pillantott meg a férfi bal kezében. Nyugtalanságot keltett benne az a rózsa.

Leheveredett, összezárta az ujjait, s megszólalt:

– Te most azt hiszed, hogy én tudom annak a kônek a titkát, amely minden elemet arannyá alakít, ezért hoztad el az aranyaidat. Csakhogy én nem aranyat keresek; sosem lehetsz a tanítványom, ha téged az arany érdekel.

– Nem érdekel az arany – válaszolta a másik. – Ez a pénz csupán azt jelzi, hogy elszántam magam a munkára. Azt akarom, hogy taníts meg a Tudományra. Melletted akarok végigmenni a Kôhöz vezetô úton.

Paracelsus megrágott minden szót:

– Az út maga a Kô. A kiindulópont is a Kô. Ha ezt nem érted, még el sem indultál a megértés útján. Minden lépésed maga a cél.

A férfi gyanakodva tekintett rá. Megváltozott a hangja, amikor megszólalt:

– Hát mégis van cél? Paracelsus felnevetett.

– Rágalmazóim szerint, kiknek számánál csak az ostobaságuk nagyobb, nincsen cél, ezért csalónak neveznek. Nincs igazuk, ám nem lehetetlen, hogy álmodozó vagyok. Tudom, hogy "van" Út.

Csend lett, aztán megszólalt a férfi.

– Kész vagyok végigmenni veled azon az úton, még ha hosszú évekig kell is gyalogolnunk. Hadd keljek át a sivatagon. Hadd lássam meg legalább távolról az ígéret földjét, ha már a csillagok nem engedik meg, hogy rálépjek. Ám mielôtt útnak indulnánk, bizonyítékot kérek.

– Mikor óhajtod? – kérdezte izgatottan Paracelsus.

– Máris – vágta rá hirtelen elhatározással a tanítvány. Mindeddig latinul beszéltek; ekkor németre váltottak.

– Az a hír járja rólad – mondotta –, hogy ha elégetsz egy rózsát, a tudományoddal életre tudod kelteni a hamuból a virágot. Hadd legyek tanúja e csodának. Ha teljesíted kérésemet, egész életemet neked szánom.

– Nagyon hiszékeny vagy – mondta a mester. – Nekem nem hiszékenység kell; én hitet akarok. Hajthatatlan volt a másik.

– Épp azért akarok szemtanúja lenni a rózsa mégsemmisülésének és feltámadásának, mert nem vagyok hiszékeny.

Paracelsus kivette a kezébôl a virágot, s beszéd közben játszadozott vele.

– Hiszékeny vagy – mondta. – Gondolod, hogy el tudom pusztítani ezt a virágot?

– Bárki elpusztíthatja – válaszolta a tanítvány.

– Tévedsz. Csak nem hiszed, hogy bármit is visszaküldhetünk a semmi birodalmába? Csak nem hiszed, hogy Ádám, az elsô ember akár egy virágot vagy fûszálat is elpusztíthatott volna a Paradicsomban?

– Most nem a Paradicsomban vagyunk – válaszolt makacsul a fiú –; itt, a hold alatt, minden halandó. Paracelsus talpra állt.

– Hát akkor hol vagyunk? Talán azt hiszed, hogy az istenség tud egyáltalán olyan helyet teremteni, amelyik nem a Paradicsom volna? Mi más a bûnbeesés, ha nem annak a tagadása, hogy a Paradicsomban vagyunk?

– Akkor is el lehet égetni a rózsát – mondta kihívóan a tanítvány.

– Éppenséggel van még parázs a kandallóban – mondta Paracelsus. – Ha most tûzre vetjük ezt a rózsát, még azt hiszed, hogy vége a virágnak, s valóságos hamu lett belôle. Holott én azt állítom, hogy a rózsa örökkévaló, csupán a megjelenési formája változik. Egyetlen szóval a szemed elé varázsolhatnám.

– Egyetlen szóval? – furcsállotta a tanítvány. – Hiszen kialudt már a tûz az olvasztókemencédben, s belepte a por a lombikjaidat. Ugyan mivel keltenéd életre a rózsát?

Paracelsus bánatosan nézett tanítványára.

– Kialudt már a tûz az olvasztókemencémben – ismételte –, s belepte a por a lombikjaimat. Csakhogy hosszú utamnak ezen a szakaszán más eszközöket használok.

– Meg sem merem kérdezni, melyek azok – mondta a másik álnokul avagy alázattal.

– Arról az eszközrôl beszélek, amellyel Isten megteremtette az eget és a földet és azt a láthatatlan Paradicsomot, amelyben élünk, s amelyet az eredendô bûn eltakar a szemünk elôl. Arról a Szóról beszélek, amelyre a Kabala tudománya tanít bennünket.

A tanítvány ridegen válaszolt:

– Mutasd meg, kérlek, hogy tûnik el s hogyan kel életre a rózsa. Nem érdekel, hogy a lombikjaidat használod–e hozzá vagy az Igét.

Eltûnôdött Paracelsus. Majd így szólt:

– Ha most teljesíteném a kérésedet, azt mondanád, hogy szemfényvesztô káprázatról van szó. E csoda láttán még nem nyernéd el az áhított hitet. Hagyd hát a rózsát.

Az ifjú még mindig bizalmatlanul nézett rá. A mester ekkor emelt hangon szólt hozzá:

– Egyébként is, ki vagy te, hogy csak így betolakszol egy mester házába, s csodát követelsz tôle? Vajon mivel érdemeltél ki ekkora kegyet?

Remegve felelt a másik férfi:

– Jól tudom, hogy nincs semmiféle érdemem. Így hát azokra a hosszú esztendôkre kérlek, amelyeket melletted fogok tanulással eltölteni, hogy mutasd meg nekem a hamut s aztán a rózsát. Többé semmit sem kérek. Hinni fogok a szememnek.

Az ifjú hirtelen felkapta a vérvörös rózsát, amelyet Paracelsus a padon felejtett, s a lángok közé vetette. Eltûnt a színe, s csak egy kis hamu maradt a virágból. Örökkévalóságnak tûnt a pillanat, míg várta a mester szavát s a csodát.

Paracelsus nem jött zavarba. Titokzatos egyszerûséggel csak ennyit mondott:

– Baselban minden doktor, minden patikus csalónak tart. Talán igazuk is van. Íme, a hamuvá lett rózsa, mely sosem kel többé életre.

Elszégyellte magát az ifjú. Sarlatán vagy csupán látnok ez a Paracelsus, ô meg csak úgy betolakodott a házába, s most még azt is beismertette vele, hogy üres beszéd ama híres, bûvös tudománya.

Letérdelt a mester elé, és így szólt:

– Megbocsáthatatlan, amit tettem. Épp az a hit hiányzott belôlem, amit az Úr is megkövetelt a hívôktôl. Hadd lássam csak a hamut! Majd ha megerôsödött a hitem, visszatérek, tanítványod leszek, s az Út végére érvén meglátom a rózsát.

Ôszinte szenvedéllyel beszélt, csakhogy szenvedélyessége mögött az idôs mester iránti irgalom húzódott meg, a köztiszteletnek örvendô, sokat támadott, felettébb jeles, következésképpen felettébb üres mester iránti könyörület. Hisz ki ô, Johannes Grisebach, hogy szentségtörô kézzel csak úgy felfedi, hogy senki sincs amaz álarc mögött?

Az aranyaiból csak alamizsnára futotta volna. Inkább magával vitte ôket. Paracelsus kikísérte a lépcsô aljáig, s azzal búcsúzott, hogy mindig szívesen látja a házában. Mindketten tudták, hogy soha többé nem találkoznak.

Paracelsus egyedül maradt. Mielôtt eloltotta a lámpát, s leült a kopott karosszékbe, begörbített tenyerébe öntötte az alig maroknyi hamut, s elsuttogott egy szót. A rózsa szárba szökkent.

Scholz László fordítása

A fényképen Borges.

KARL GUSTAV JUNG Alhemijske studije

2011-05-16T11:53:00.011+02:00

Atos, Beograd 1997

strana 433
Preveo Zlatko Krasni

Iz prikaza na vebu:

"Psihološke i religijske implikacije alhemije Jung je proučavao tokom 30 poslednjih godina svoga života. Ova zbirka od pet eseja, sa brojnim ilustracijama, pokazuje Jungovo rastuće interesovanje za alhemiju od 1929. godina pa nadalje, i može se čitati i kao neophodan uvod u njegova dela na ovu temu - Psihologija i alhemija, Aion i monumentalni Mysterioum Coniunctionis i kao vredan doprinos istim. Svaki od ovih eseja predstavlja proširen komentar na temu sa alhemijskim asocijacijama, na koje se Jung oslanjao u ranijim publikacijama. Jedino se "Parazelzus kao duhovna pojava" izdvaja kao posebna studija, rasprava sa naglaskom na alhemijske izvore, o promišljanjima povodom arkan-supstance filozofa, lekara i empiričara iz XVI veka poznatog kao Paracelzus. Snažan utisak koji ona ostavlja možda izvire iz činjenice da se Jung mogao poistovetiti sa dinamičnim i eksplozivnim zemljakom."

Školske bluze

2011-05-16T11:40:00.001+02:00

U jednom TV-intervjuu pomenuta je socijalistička školska bluza. Nekada sam taj odevni predmet uprkos svemu veoma volela, čak iako sam se još kao učenica osnovne škole mrštila zbog tadašnjih pravila kojih se socialsitička omladina morala držati.

Jedva pronađoh na internetu fotografije nekadašnjih radnih, tačnije školskih bluza. Nekako iskopah dve, mada nijedna od njih ne prikazuje verno nekadašnje uniforme. One su trebale biti svojevremeno simbol jednakosti, ali nisu to nipošto bile. Po njihovom kroju, vrsti tkanine, neupadljivo prošvercovanimn ukrasima se tačno moglo videti iz kakvog okruženja dolazi dotični učenik, da li je iz siromašnije porodice ili je dete nekog "buržuja". Što se mojih bluza tiče, sećam se tačno svake, postojala je takoreći cela kolekcija. Najviše se sećam one najomraženije, koju sam imala u trećem razredu i koja mi je bila suviše dugačka te sam se stalno saplitala kada sam hodala, i one sa kojom sam bila najzadovoljnija, jer najomiljenije svakako nije bilo. Sve su one bile "noćne more". Ipak, nikad nisam pristajala da se bluza kupi u robnoj kući, već smo je mama i ja dale da se sašije.

Bilo mi je žao što je ta u trećem razredu bila toliko dugačka i nepraktična, jer je inače imala veoma lep beli vez na kragni. Taj vez na tamnoplavoj uniformi bilo je delo mamine krojačice kojoj je verovatno dojadilo šivenje uvek istih modela. Najviše sam volela onu koju sam imala u osmom razredu, nju sam već sama kreirala, nekako sam se izborila kod mame da bluza bude sašivena potpuno po mojem ukusu. Pripadala je kratkim modelima koji su bili retki, verovatno jer je uniforma trebala da pokrije ili sakrije kompletno građansko odelo. Dosezala je do ispod kukova, imala dugačke široke rukave sa manžetnama i reklo bi se da je bila inače široka, na materijalu se očigledno nije štedelo, što je opet bilo neuobičajno obzirom da su uniforme uglavnom dosezale do kolena ili čak ispod. Devojčice tako nisu mogle da pokažu svoje suknje, eventualno su im se nazirali krajevi. A tek bluze i džempere! Ovaj moj najomilejniji model je podsećao na kineske radne bluze, što mi i jeste bio cilj, jer sam želela da, ako već moram biti unirofmisana, onda da ličim na najmnogoljudniju naciju koja je u to vreme bila apsolutno uniformisana. Pored toga sam u inat svima želela još i da dolazim u školu biciklom, ali sam toliko blizu stanovala da je ta ideja bila sasvim besmislena, a tako bih bila i provaljena u svojoj nameri imitiranja totalitarizma.

Ipak sam tom svojom bluzom iznenadila posetioce škole zato jer je bila neuobičajno kratka. Međutim uprkos njihovim očekivanjim ipak nisam oblačila suknje. Devojčice i devojke su svakodnevno očekivale da se pojavim u suknji koja će se zahvaljujući revolucionarnom i drsko slobodnom modelu moći videti sasvim.

Do toga nije došlo, namerno nisam htela obući suknju, namerno sam ih provocirala oblačeći se svakoga dana u iste, crne pantalone. Ubrzo sam naravno svima dosadila. Zato jer su i tadašnji ljudi, onda deca a sada internet-zavisnici i zarobljenici virtualnih svetova, najviše i jedino želeli atrakcije, pa makar i jeftine. Mislim da im je želja ispunjena.

SZÉCSI NOÉMI: Szerelmes Simone

2011-05-05T12:10:00.001+02:00

Fordító vagyok, ez a munkám. A fordítandó mű olykor hetekre-hónapokra meghatározza a mindennapi hangulatomat. Néha alig várom, hogy lapozhassak, mert annyira megbabonáz a cselekmény, vagy elhatározom, hogy megváltoztatom az életem a könyvben vázolt elvek szerint. Máskor meg egyszerűen robotpilóta-üzemmódban küzdöm magam át a sok száz oldalon, és gondolatban szeretnék a szerzővel személyesen, saját kezűleg leszámolni.

Most szerelmes levelekkel dolgozom. Vajon szabad-e elolvasni mások szerelmes leveleit? Illik-e belekotorni a nem nekünk szánt titkokba? Van, hogy zavarba jövök, miközben Simone de Beauvoir leveleit fordítom.

Jó házból való úrilánynak született, az egyetem filozófia szakán ismerkedett meg Sartre-ral, és az egzisztencializmus papja oldalán az egzisztencializmus papnőjévé lett. Legismertebb műve, A második nem a feminizmus egyik alapvetése. Én is olvastam tizenhat éves koromban, csodáltam ezt a határtalan bölcsességet és racionalitást. Azt hittem, az a nő írta, aki Sartre élettársa és sikeres írónő volt egy pezsgő városban, nem nyúzta házasság, család, karrier kényszere, csak a szellemnek élt.

Simone de Beauvoir azonban 1947 januárjában Amerikába utazott előadásokat tartani. Chicagóban találkozott egy amerikai íróval, aki azonnal nagy hatást gyakorolt rá. Már a városból elutaztában megírta neki az első levelet. Nem kertelt sokat: „[…] el kell mondanom Önnek, hogy tényleg nagyon tetszett a könyve, és arra gondoltam, hogy Ön is nagyon tetszett […] tudnia kell, hogy boldog voltam Önnel. Búcsúzni sem szeretnék, és azt sem, ha nem láthatnám Önt többé.”

Nelson Algren, így hívták ezt a chicagói írót. Beauvoir áprilisban három napra visszatért Chicagóba, májusban pedig Algren utazott utána New Yorkba. Szerelmük beteljesedett. Algren gyűrűt ajándékozott neki, amelyet attól fogva mindig az ujján viselt.

Hazatérése után ontotta a leveleket Párizsból – angolul. Kicsit aggódott, hogy idegen nyelven nem olyan fölényesen szellemes, de aztán belenyugodott: „Bizonyos értelemben nagyon jó, hogy angolul írok, így nem csinálok belőle rossz irodalmat, nem csinálok belőle irodalmat. Csak mondom, amit mondanom kell, a legközvetlenebb és legegyszerűbb módon.” És meg is tartja a szavát: „Boldoggá tesz a keserű boldogtalanság, mert tudom, hogy te is boldogtalan vagy, és édes érzés ugyanazon a bánaton osztozni.”*

1947 nyarán Simone de Beauvoir Párizs édességéről írt, a nyitott teraszokról, az utcán pingáló festőkről, a Le parc Montsouris-ról, ahol éjjel a szabad ég alatt lehet vacsorázni egy lezárt közparkban, a Les Deux Magots kávézóról, ahol napközben dolgozott, finom ételekről, a jó borokról, a napfelkeltéről a Szajna felett… És arról, hogy mindezt nem tudja örökre maga mögött hagyni. Aztán szeptember elején repülőre ült. A gép meghibásodása miatt két napig utazott különféle hányattatások közepette, de szerencsésen megérkezett, és két hetet töltött Chicagóban.

Aztán hazatér, és százszor is leírja: napközben csak téged látlak, pedig dolgoznom kell, írom a nőkről szóló könyvemet, ha behunyom a szemem, mintha érezném a kezed érintését, olyan távol vagy, néha mégis mennyire közel, hiányzol, szeretlek, ne hagyj el.

Mennyi közhely, mennyi kín. Izgatottan lesem meg a szerelem újabb stációit, mintha egy romantikus regényben mélyedtem volna el. Számos fordulat következik még, de az előszóból azt biztosan tudom, hogy amikor Beauvoir 1986-ban meghalt, az ujján Algren gyűrűjével temették el.

Mondom, zavarban vagyok. Ne haragudjon, Mademoiselle de Beauvoir, kicsit átverve érzem magam. Kamaszkoromban lelkesen olvastam a könyvét, és okos, higgadt diagnózisai hűvös balzsamként hatottak lázas lelkemre. De egyvalamit nem árult el.

Hogy öntudatos nő is sírhat, fetrenghet a földön, rohanhat, mint egy pincsikutya, zsarolhat, ravaszkodhat, gyakorolhat áldozatot, lehet felvállaltan érzelgős, sőt ostoba.

Ön akkor ezt nem árulta el. Sebaj. Azóta már rájöttem magam is.

* Mindhárom idézet Simone de Beauvoir Beloved Chicago Man. Letters to Nelson Algren 1947–64. (Paris, 1997, Editions Gallimard) című könyvéből való.

www.marieclaire.hu

TOLNAI OTTÓ Intérieur

2011-03-09T13:51:00.002+01:00

B. Miljuš festőművésznek

mint egy hamiskártyás korallpiros mandzsettagombbal

hosszú fehér ujjakkal tökéletesen összekeverem

Piroska és a farkas

kirakókockáit

a farkas szemfogait úgylehet majd a lila patlidzsánok közé

teszem kovácsolt vas asztalkámra

egy marék búgó kis kagylót is halásztam

héjukat valami gyémántfogú szú hieroglifákkal firkálta össze

közéjük heverek a hűs parkettán és zseblámpám nagyítójával

böngészem különös szövegüket

az ékezetek megkövesedett lepketojások

zsebkendőmmel fehérre törölgetem sejtelmes folyosóikat

amatőrbuzgalommal egyenként fülemre kapcsolom a tenger

egy marék gyöngyházfülét

de a síelő sirályok mindig belekotyognaks

arcod

narancshéj-edénykéjében

tengerzöld delfinek

játszanak

japán legyező puha szempilláid

tapsolnak nekik

kockáimból egzotikus kertet építek

különös frizurájú fákkal

kertet mely fölött kórusban kuruttyolnak a pislogó csillagok

mézga

csöppen

csillagokból

szemed

kis hullámkörei

hozzám tapadnak

Soutine döglött tehenet akasztott föl műtermében

de gyorsan rendet kell teremtenem

az ajtó mögé hordom a kockákat

kagylóimat meg az ánizslikőrös üveg árnyéka alá rejtem

középre

fekete kötésű bibliámat meg az akváriumot

van egy rongybabám

az üres tubusok között

félkezű mint a hét tengert bebarangolt kalóz

egy régi lámpát is jó lenne szerezni

kaktusz vagy pipagyűjteményt

sok-sok szomorúfűz erdőt kell összebarangolnom

hogy zöld kalitkámba egy sárga madarat csaljak

morzsát szórok aranyhalamnak

a törpe kenyérbél-jónásokat gombostűgyűjtő mágnesommal

irányítom egyenként az aranytorkú cethal felé

egy marék homokot

csapott

vásznam arcába a

szél

nem merek fölnézni

pedíg modellem már biztosan fehér testére

öntötte fekete haját

Kép: Miroslav Nikolic_Buket cveća_pastel

MIRKO KOVAČ: Ne umijemo kažnjavati za zlodjela

2011-03-08T11:06:00.001+01:00

Razgovarao: Srećko Horvat

"Brodski je uvijek govorio da je najveća obaveza pisca da dobro piše. Pa ipak, nije moguće zatvarati oči pred onim što se zbiva u našem svijetu i oko nas. Pisac crpi, ne samo iz sebe, nego i iz vanjskog svijeta. Bila bi sretna okolnost ako se podudari da pisac dobro piše i da časno i pošteno reagira na sve ono što ne valja u našem svijetu", kaže Mirko Kovač u razgovoru koji prenosimo ljubaznošću autora, Srećka Horvata. Kako Kovač reaguje na svet, vidljivo je iz njegovih tekstova - no, zanimljivo je posmatrati kako svet, makar lokalni, reaguje na njega. Iako retko prisutan u srbijanskoj javnosti, Kovač po pravilu izaziva gotovo refleksne reakcije zvaničnog Beograda kojima je - kako je pokazala i nedavna polemika između Svetislava Basare i jednog od savetnika predsednika Tadića - iako su danas umivene i marketinški promišljene, u osnovi zapravo isti onaj rasizam i parohijalna mržnja kao i na početku devedesetih...

"Moje čitanje je istodobno i rad. Knjige stoje na radnom stolu. Neke čitam samo donekle, neke više puta. Nekim davno pročitanim knjigama ponovno se vraćam. Neke omiljene autore nikad nisam napustio. Među tim autorima su Kafka, Tolstoj, Hamsun. Rado čitam mlađe autore iz malih književnosti, ako su prevedeni. Primjerice, mađarske autore. I naravno, naše hrvatske pisce".

* Za početak, prije nego se pozabavimo konkretnim aspektima vašega rada, poznati ste prije svega kao pisac. Međutim, napisali ste brojne eseje, publicističke radove, tu su i filmski scenariji za neke od najpoznatijih jugoslavenskih filmova. Kako ste spojili sva ta razna polja. Čini mi se da u knjizi Elita gora od rulje na jednom mjestu spominjete da vam je čitavo vrijeme bilo žao da niste više vremena mogli posvetiti pisanju romana. Kako na to gledate danas, biste li se „odrekli“ nekih od tih mnogobrojnih formi vašeg stvaralaštva?

Možda je moralo biti upravo tako, danas mi se čini da su se kod mene žanrovi prepletali, da u romanima ima ponešto i od eseja ili filmskog scenarija i dramskog teksta, te da su ta iskustva korisna za ono što bih mogao nazvati cjelokupnim mojim književnim radom. Često imam navadu reći da su te moje knjige koje nazivamo publicističkim ipak „iznuđene“, te da sam ih pisao po nekoj prinudi, u jednom paklenom vremenu, iz otpora i u prilog istini, moralu i nekim trajnim vrijednostima koje su u tom razdoblju, već od sredine osamdesetih godina, počele sve više propadati i ustupati mjesto užasu koji nas je doista i snašao. S druge pak strane, kad kažem roman mislim na ono što je najbitnije u mojem pisanju, ali ipak, roman se ne može pisati jedan za drugim, jer to je ozbiljan i dug rad, pokatkad istraživački. Nekako mi se čini oholim pisati roman za romanom, čak i pod uvjetom kada bih to mogao. Danilo Kiš je imao običaj reći da je najbolje napraviti barem četiri godine pauze između dva romana. Kako sam ja bio profesionalni pisac od dana stupanja u književnost, te „kišovske pauze" najradije sam koristio za rad na filmskim scenarijima, tako da sam scenarist jedno desetak filmova i to uspješnih filmova, što nije samo moja zasluga nego i zasluga redatelja. Uza sve, film je jedno fantastično iskustvo, neka vrst sazrijevanja u dramaturškom smislu, u smislu približavanja romana čitatelju i otvaranja iz onoga hermetičnog što sam pokatkad kao romansijer prakticirao. Usudio bih se čak reći da roman mora ponešto učiti i ponešto prihvatiti od filmskog scenarija. A i obrnuto.

* Na sreću svih nas, ipak ste imali te izlete. Što se tiče filma, je li vam filmska forma, tj. medij, pomogla i za literarno stvaranje, bilo za razvoj dijaloške forme, karakterizaciju likova i slično…

Da, svakako. Već sam o tome nešto natuknuo. Sada u nekim zrelim godinama, vidite da izbjegavam pojam starenje, jer starost nije nešto odvojeno od onoga što jesam, sve više sam roman približavao filmu, a to znači i čitatelju, pa je tako, primjerice, roman Grad u zrcalu imao više izdanja i sve više čitatelja, ne samo kod nas nego i vani, barem na jezicima na koje je do sada preveden. Doduše, ja danas drukčije pišem, premda je moje stajalište da se svaka knjiga mora drukčije pisati, da je iznalaženje postupaka i ključeva jedna važna komponenta svakog književnog i općenito umjetničkog rada. Neosporno je da je film utjecao na mene, na moje književne postupke. I ja tu nisam iznimka. Mnogi su se pisci bavili filmom, i to veliki pisci poput Grahama Greenea, Faulknera, Marqueza i dr. Kao mlad pisac, tek sam bio zakoračio u književnost, „visio" sam u beogradskoj kinoteci, a ono što me hrabrilo da ustrajem u tom manijačkom gledanju filmova jest to što sam vrlo često viđao na popodnevnim, pa i prijepodnevnim projekcijama, velikog pisca Ivu Andrića. Kada sam ga kasnije upoznao rekao mi je da je njegov omiljeni redatelj Bresson i da je njegove filmove Osuđeni na smrt je pobjegao i Dnevnik seoskog župnika, gledao više puta.

* Kad se ponovno čitaju vaše pripovijetke koje su prvobitno bile mahom objavljene u zbirci pripovijedaka Nebeski zaručnici (1987), a relativno nedavno reizdane, uz par novih naslova, u knjizi Ruže za Nives Koen (2005), ne može se ne primijetiti vaša naknadna redaktorska ruka. Neki su dijelovi izbačeni, lascivna erotika, koja je bila jedna od vaših glavnih karakteristika stvaralaštva, sad je obuzdana (što se posebno može vidjeti i u vašem posljednjem djelu Grad u zrcalu, gdje čak i izrijekom erotiku prepuštate „nekim talentiranijim autorima“). Stječe se dojam da se uvijek iznova vraćate vlastitim književnim djelima, da one nisu za vas okamine koje pripadaju nekom drugom, prijašnjem vremenu, već otvorene forme koje se uvijek iznova iščitavaju i preuređuju?

Točno ste rekli. Nije sve završeno što vam se čini završenim. Ja više ne znam jesam li se vraćao svojim „ranim radovima" zato što sam bio nezadovoljan, ili zato što sam htio reći nešto više, drukčije, ponukan onom vječitom estetskom potrebom da se sve može reći na nov i drukčiji način. Borges je jednom izjavio da bi sve svoje knjige rado prepravio i drukčije napisao. Mnogi su pisci mijenjali svoje knjige, od Krleže do Piljnjaka koji je čak premještao čitave pasuse iz jedne knjige u drugu, pa su ga neki kritičari nazivali „samoplagijatorom". To je ipak neka opsesija da se istjera nešto što želi svaki pisac, a to je da se postigne ono nemoguće, a to je savršenstvo. Dakle, lijepo zvuči: preuređivati svoje knjige znači tragati za nemogućim. Neke stvari nisam nikad dirao, ali one erotske pasuse mijenjao sam isključivo iz estetskih razloga, jer su bili pisani u nekom drugom vremenu komunističkog puritanizma, kada je erotsko bilo neprijateljsko, kada se na to gledalo kao na nešto zapadnjačko, dekadentno, pomodno itd. Za mene je erotsko značilo i stanoviti stupanj slobode, ali i izazov da kontriram književnom i ideološkom puritanizmu, pa ako hoćete i da šokiram, tako da sam s knjigom Rane Luke Meštrovića imao velikih nevolja; knjiga je dobila nagradu, pa je ta nagrada oduzeta. Knjiga je povučena iz knjižnica, u knjižarama je više nije bilo, uslijedili su napadi u medijima, ratni veterani tražili su da se knjiga zabrani i autor krivično goni. Ja sam bio na ledu. I to je potrajalo sve do jednog reagiranja Predraga Matvejevića koji je na jedan ludo hrabar način branio i zastupao sve proganjane pisce od strane režima. A kada je izašla nova verzija, malo dotjerana i uređena, kad su ublaženi erotski pasusi, počeli su me napadati da se posipam pepelom i da sam izbacio sva ta šokantna mjesta kako bih se dodvorio vlastima i priznao pogreške, a njima dao za pravo. Ali to nije točno, nitko od mene nije tražio da to mijenjam, ja sam samo želio na suptilniji način reći to isto, jer erotsko ne valja ako je eksplicitno. U novim romanima Kristalne rešetke i Grad u zrcalu erotsko je nekako prigušeno, a ispalo je mnogo efektnije.

* Čini mi se da vas u jednom pismu Borislav Pekić upozorava na Danila Kiša koji je zbog vlastitog perfekcionizma bio u stanju skratiti pola svoga Peščanika. Mislite li da književnik može biti zadovoljan konačnim oblikom svoje knjige?

Teško je o zadovoljstvu uopće govoriti, jer kako je to divno rekao Kafka, „ja sam nezadovoljan čak i svojim zadovoljstvom“. Pisac mora biti nezadovoljan, čak i zadovoljstvom. Postoji uvijek ta težnja za savršenstvom, o kojoj je Pekić govorio pišući o Kišu. Kiš je doista bio neka vrst manijaka ne samo kad je radio na vlastitim rukopisima, nego i kao čitatelj, jer nije podnosio „ošljarenje" ili bilo kakvu nepreciznost. Ispričat ću vam jednu anegdotu s Kišem i velikom francuskom književnicom Marguerite Yourcenar koju je Kiš kao spisateljicu obožavao. Dao joj je u Parizu Grobnicu za Borisa Davidoviča i zamolio je da se nađu kad je pročita i da mu velika spisateljica kaže svoje mišljenje. I doista su se našli, ona je izrekla mnogo komplimenata, ali je rekla da ima jednu primjedbu. U priči Psi i knjige Kiš je opisao neku vrstu sira iz 16. stoljeća, a Yourcenarova mu je rekla da toga sira tada nije bilo, da je on proizveden gotovo dva stoljeća kasnije. Pred tom primjedbom Kiš je zaboravio sve komplimente, bio je tako nesretan da mi je jednom rekao: „Znaš, rado bih povukao sva izdanja Grobnice." To nitko drugi nije primijetio, niti je takvo što znao, a na kraju krajeva i nije toliko bitno, ali on je znao za tu nepreciznost i to ga je mučilo, kasnije je pronašao točan podatak i u svim svojim sljedećim izdanjima to je popravio. Uz točne činjenice, sažimanje je bit književnog stvaranja. Ja sam za jedan simpozij o Kišu napisao tekst pod naslovom Estetika sažimanja. Jer sažimanje je postupak. Tko to ne umije, usudio bih se reći da mu nešto kao piscu fali.

* Skraćivanje je jedan postupak, a time dolazimo i do nekih drugih odabira u pisanju. Ono što karakterizira vaš opus zasigurno je pripovjedačko „ja“, lice kojeg se niste uspjeli „riješiti“ još od najranijih dana vašeg stvaralaštva. Bilo da se radi o iznenadnim susretima s fascinantnim likovima (kao u zbirci pripovijedaka Ruže za Nives Koen ili Uvodu u drugi život), bilo o kronici jednog prohujalog vremena (kao u Kristalnim rešetkama) ili pak o evokaciji djetinjstva (kao u Gradu u zrcalu), uvijek ostaje ta tradicionalna forma pripovijedanja. Usudio bih se reći da se to pripovjedačko „ja“ često i distancira od same radnje, kao da se tom manirom, odlazeći u digresije, nastoji razbiti monotonost pripovijedanja. Tako, na primjer, nemali broj pasusa Grada u zrcalu završava nekim vašim razmišljanjima o književnosti. Ostajete li i u novom romanu koji upravo pišete vjerni svojoj dosadašnjoj pripovjedačkoj tradiciji ili pripremate neki novi ključ?

Mislim da to autobiografsko „Ja" nije samo postupak, nego i forma, način pripovijedanja, pa ako hoćete i jedna igra s čitateljem. Ili, kako bi Philip Roth rekao „zavaravanje tragova, miješanje pravih i krivih izvora". Ja ne znam da li bih uopće umio pisati u trećem licu, istina, pisao sam mnoga poglavlja u trećem licu, ali da li bih umio one intimne partije bez toga autobiografskog ja, to stvarno ne znam. Naprosto, divno se skrivati iza toga „Ja", čini mi se da ono mnogo toga dopušta, a ipak je nečim uvjetovano i nečim ograničeno. Uza sve, meni pisanje u prvom licu pričinjava veliko zadovoljstvo, osobna iskustva lakše uklapam nego da to činim onim objektivnim načinom pisca „kao svevidećeg". Mnogi su moji omiljeni pisci pisali u prvom licu; Knut Hamsun negdje do svoje pedesete godine pisao je u prvom licu, a tek je kasnije svoje velike romane Skitnice i Blagoslov zemlje pisao u trećem licu. Meni su draži njegovi romani pisani u prvom licu, primjerice, Glad ili Pan. Singer je rekao da je Pan najljepša knjiga koju je ikad čitao, pisao je i pogovor za njezino američko izdanje. A jednom je i sam Knut Hamsun rekao da mu je žao što je to svoje pripovjedačko „Ja" napustio. Osobno, teško bih se mogao odreći toga „Ja" premda s njim imate mnogo nevolja ako dolazite u dodir s čitateljima, jer ne može proći a da vas netko ne upita je li se to sve vama dogodilo, čak i kritičari čine te pogreške i poistovjećuju pisca s junakom. O tome je Philip Roth u romanu Zuckerman fantastično pisao i kroz lik jedne čitateljice to pitanje doveo do jednog savršenog teorijskog nivoa.

* Sada smo se dotakli Hamsuna. On je zasigurno utjecao na ono najbolje u jugoslavenskoj književnosti. Recite nam koji su ostali pisci značajno utjecali na vas i vašu generaciju?

Knut Hamsun je između dva svjetska rata bio prevođen i poznat pisac u ondašnjoj Jugoslaviji, donio je nešto novo, drukčije, duhovito i inteligentno, a nadasve, pokazao je da pisci malih naroda i malih jezika mogu zadobiti takva velika priznanja i književnu slavu. Bio je čitan i omiljen, čak je i u poslijeratnoj komunističkoj Jugoslaviji tiskan unatoč tomu da se stavio na Hitlerovu stranu i da je vjerovao da je Hitlerov „europski poredak" dobra stvar za Europu. Iako je poslije Drugog svjetskog rata anatemiziran, čak i strpan u ludnicu, njega su branili i neki nemogući tipovi poput Staljina. I sve u svemu njegove su zablude bile ispod njegova djela, nekako u podnožju te planine. Meni je Danilo Kiš prvi skrenuo pažnju na Knuta Hamsuna i njegov roman Glad , ta je knjiga kružila među nama, ne znam koliko je na nas utjecala, ali mi smo svakako bili njegovi veliki štovatelji. Ali na pisca rijetko kad utječe samo jedan pisac, utječe mnogo toga, više različitih pisaca, cijela kulturna situacija jednog vremena, tradicija, itd. Utjecaji su dobra stvar, moramo se držati one da se književnost hrani književnošću, da su pisci uvijek nečiji sljedbenici i nasljednici.

* Ima jedna zanimljiva scena u Kristalnim rešetkama, kad protagonist od uzbuđenja skače sa stolice, čitajući Knuta Hamsuna. To me dovodi do idućeg pitanja, čini mi se da u jednom intervjuu ističete da vas kao čitatelja isključivo zanima igra u stilu, bravure kojim pisac neočekivano „zaokrene“ rečenicu i iznenadi čitatelja. Dijelite li mišljenje da suvremenoj književnosti na prostoru bivše Jugoslavije upravo nedostaje ova ambicija za stilskom zaigranošću?

Pa i ja, isto kao i moj junak, i dandanas skačem sa stolice kada čitam pisca koji me „obara". Ja i dandanas uzviknem neku riječ oduševljenja kad čitam Kafku, Canettija, Tolstoja, jer postoje neki pisci koje stalno možete iznova čitatai i svaki put iznova „skakati sa stolice". Tu negdje i jest čarolija pisanja. Ako nema te čarolije ja obično odustajem od knjige. Vrlo mi je teško čitati pisca koji nije, uvjetno rečeno, duhovit. Možda je to moja slabost, ali ja sam uvijek volio pisce-šarmere, ma koliko popovi i crkovnjaci šarm smatrali sotoninom majstorijom. U Beogradu smo svojedobno takve pisce ili redatelje nazivali „cakistima", caka je vjerojatno neka šatrovačka riječ. Tu je bio Makavejev veliki meštar. Želim reći da volim obrat u rečenici, dovitljivost piščevu. Upravo je Hamsun imao te doskočice, te igrarije. Umjeti se podsmjehnuti samome sebi, to je dar. Čak je i Ivo Andrić, naizgled ukočeni mudrac, imao izuzetan sense of humor, posebice u onim svojim genijalnim pričama o fratrima. Moj je najveći otpor prema Crnjanskom upravo zbog toga nedostatka humora. Ne znam koliko je humor točna i sretna riječ, Pekić je to nazivao distancom. Obično pisci-nacionalisti nemaju tu distancu, nemaju smisla za humor, jer ih more teške brige nacije. O svojim suvremenicima ne znam što bih rekao, nisam dovoljno upućen, ali sam nailazio na pisce koji se dobro „zezaju". Međutim, „zezanje" ne smije izbiti u prvi plan, ono je samo povremeni začin u onom bitnom što pisac želi reći. Ima pisaca koji se, kako vi kažete, umiju zaigrati. I to je mnogo bolje nego da su „mudroseri".

* Trenutno radite na novoj knjizi, također je pišete u prvom licu, žanrovski ste je odredili kao roman-memoare i nazvali je Vrijeme koje se udaljava. Hoćete li se možda u toj knjizi prisjetiti i nekih odnosa s piscima iz vaše generacije? I u kojoj je fazi ta knjiga?

Sada kad se nazire ta knjiga, kad se već uobličava u roman s dijelovima memoarskim, kada ta dva sloja, memoarski i romaneskni, postaju neodvojiva i čine građu ove knjige, onda mirno mogu reći da je to roman na kojemu radim cijelog života, jer je njegov raspon i ono što se u njemu događa vremenski obuhvaćen u nekih pedesetak i više godina. Roman počinje kao autobiografija, što donekle i jest, a onda ulaze likovi znani i neznani i to sve traje tamo negdje od kraja pedesetih godina, pa do današnjih dana. Ja nikad nisam vodio dnevnike, ali sam povremeno zapisivao neke luckaste ideje, zabilježio ponešto bizarno iz mnogih susreta, nisam tome pridavao nikakvo značenje, ali sam umio sačuvati mnoge papiriće, teke, notese, bilježnice, puno je toga izgubljeno, a ono što je sačuvano koristilo mi je kao podsjetnik. Sve te papiriće, bilo je tu nekoliko fasicikli svega i svačega, doslovce i smeća, počeo sam prebirati i trijebiti negdje s početka devedesetih godina kada sam već živio u Rovinju i kada sam mislio da je moja jedina perspektiva vraćanje u prošlost, pa sam već tada roman nazvao Vrijeme koje se udaljava. U međuvremenu sam napisao ili preuredio i dotjerao najmanje sedam-osam knjiga, ali sam paralelno uvijek pomalo „kuckao" to svoje Vrijeme, tajeći to i od samoga sebe.

Tamo negdje s kraja šezdesetih godina, bio sam u redakciji Književnih novina, počeo sam raditi jedan intervju s Crnajnskim, ali ga nisam uspio završiti, jer je ta redakcija rasturena kao reakcionarna i antikomunistička. Kad je Crnjanski shvatio da je ta redakcija i ja u njoj gubitnička nije više htio dolaziti na naše razgovore. Sada će dio toga što sam uspio zabilježiti, najvjerojatnije, biti objavljen u ovoj knjizi, ako uspijem od Crnjanskog napraviti književni lik i tome dati „romanesknu težinu", ako se tako može reći. Jer mene susreti s nekim poznatim ličnostima ne zanimaju, ja nisam novinar, ukoliko od njih ne napravim junake. To je bio razlog što sam namjerno žanrovski odredio tu svoju knjigu kao roman-memoare, kao neku vrst „duhovne biografije", da se poslužim tom Singerovom natuknicom, jer on tvrdi da se biografija ne može napisati, može biti samo osnovica za „duhovnu biografiju", iz koje se pisac može sagledati u onome što nazivamo stvarima duha. Pa ako još uspijem napraviti i snimku ovoga našeg doba, to rasulo jednog svijeta, naravno kroz sudbine, karaktere i priče, onda sam uvjeren da će to biti moja najbolja i sveobuhvatna knjiga, neću reći testament, jer i poslije nje želim pisati i imam o čemu pisati.

Pitali ste hoće li se naći u ovoj knjizi netko iz moje generacije pisaca, netko od mojih prijatelja. Na ovaj ili onaj način sigurno će se naći, a prostor u romanu imat će onaj s kojim imam neku zanimljivu priču, neki događaj koji vrijedi na planu umjetničkom. Primjerice, Pekić je bio zanimljiv kao osoba, duhovit, lucidan, imam s njim svakovrsnih doživljaja i mnogo anegdota, ali sve je to nedovoljno ili spada u ono što se zove „paraliterarnom građom", ako u tome nema romaneskni potencijal. Kako roman pišem iz sadašnje pozicije, ja se istodobno bavim i nekim malim pratećim zgodama, usputnim pričama koje mi pomažu da „relaksiram siže", kako bi to rekao Šklovski. Za mene će biti važno kako doći do devedesetih godina i rata, posebice rata u Bosni koji se odrazio i na mene, jer sam, živeći u Istri, postao svjedok čitavog niza sudbina i priča, jer se preko Istre odlazilo u egzil. Kroz moju kuću, pa tako i kroz mene, prošlo je puno toga našeg nesretnog svijeta, pa i mojih prijatelja, slikara, umjetnika, pisaca. Neki od njih, u dobrim godinama, rekao bih mladi ljudi, umrli su negdje u Italiji, Kanadi, Americi. Hoću reći, ova je knjiga vrlo zahtjevna i kao projekt vrlo ambiciozna.

* Ako se vratimo vašem publicističkom radu, upravo iz doba 90-ih i rata, on je i danas itekako aktualan. Recimo, u tekstu „Ostavka ili kazna“ iz 1998. originalno objavljenom u Feralu, komentirajući pozive za ostavkom Franje Tuđmana, citirate de Tocquevilla koji kaže da „propast jedne vlasti počinje onog časa kada se ta vlast neograničeno i nerazumno uvećava“. Vrijedi li to i danas? Kako komentirate nedavne korupcijske afere koje sežu sve do državnog vrha Hrvatske?

Slažem se s vama da su mnogi od tih tekstova još aktualni, jer kod nas se ne radi o vođenju politike, nego o čistoj i surovoj borbi za vlast. A vlast je istodobno mogućnost bogaćenja. Davno je pisao Vladimir Dvorniković, zaboravljeni filozof, da su u politiku ulazili „golaći, a izlazili bogatuni". Spomenuli ste moj tekst Ostavka ili kazna pisan prije dvanaest godina. I je li se nešto promijenilo? Nije? Imamo neviđene afere, jednom potpredsjedniku vlade se sudi za kriminal, a on izjavljuje da je najveći kriminalac u zemlji njegov kolega, također potpredsjednik vlade, a on je u odnosu na njega nevino dijete. Svaki ministar ima afere. Ukrade se cijeli jedan silos žita i nikomu ništa. Nema ostavki. A ostavku bi prvo trebala dati predsjednica vlade. Umjesto ostavke ona daje materijale za zabavu pod krinkom borbe protiv korupcije. Nedavno je ta premijerka, po mom uvjerenju nestabilna i narcisoidna osoba, odnekud iz Amerike, bacila pred novinare kosku da će biti smjena u vladi, a jadni novinari počeli su oko toga tupiti pera, analizirati tko hoće a tko neće ostati, koga će premijerkina metla počistiti a koga neće. I od toga ništa nije bilo, nitko nije bio smijenjen, nitko nije dao ostavku. Nije ni Sanader tako zajebavao novinare, iako je on namazan svim mastima i mentalno nedemokrat. O njemu sam pisao u Feralu 2004. godine kao uspaljenom uskogrudnom nacionalistu, taj sam tekst uvrstio u ovu knjigu koju večeras predstavljamo, još tada sam rekao da je on bolji od svih svojih suradnika i ministara u Vladi što se danas pokazalo točnim. Tada sam citirao Goethea koji je rekao: „Najgore zemlje imaju najbolje domoljube". Meštri cijelog ovog propadanja jesu upravo „najbolji domoljubi".

* Dakle, do promjena gotovo da i nije došlo. Recimo, u tekstu „Mediji na strani zla“ (Feral, 1996) kažete: „Mediji na vlasti imaju svoju hijerarhiju, svoje cenzore, svoje policajce i vojnike, svoje kaplare, goniče, pisce tjeralica, ulizice manjeg i većeg kalibra, karijeriste, doušnike, slugine sluge itd. Ta cijela bulumenta nije ništa drugo doli dio čopora na utjecajnim mjestima.“ Kako komentirate situaciju danas, koja se zapravo ne razlikuje puno, jedino je možda – zbog vladavine tržišta – postala još gora?

Ne samo zbog vladavine tržišta, nego vlast je uopće, što duže traje, sve gora, jer nju sama vlast deformira. Sada je u Hrvatskoj na sceni potpuno deformirana vlast, a bojim se i deformirano pučanstvo, jer i naša su izborna pravila demokratska, a biraju se najgori. Vjerojatno mi kao birači ne umijemo kažnjavati vlast za zloporabe i zlodjela, naše javno mnijenje nema utjecaja, vlasodršci unose zbrku na ljestvici vrijednosti, sve je naopako, sve je poremećeno, zločinac je heroj, lopov je poštenjačina, itd. Mislim da veliku odgovornost za ovakvo stanje snose intelektualci i mediji. Moraju se stvari razgraničiti, čak mislim da su one bile jasnije u Tuđmanovoj eri. Pa već je paradoks da Feral prestaje izlaziti u vremenu koje nazivamo demokratskim, ili više demokratskim od onoga u kojemu je djelovao i u kojemu je opstajao. Ja sam o medijima pisao načelno, ali mislim da su odigrali mračnu ulogu u razdoblju već od sredine 80-ih godina, posebice u ratu kada su opake riječi, kako je to često isticao moj prijatelj i suborac Filip David, bile „isto što i metci". Kada razmišljam o Feralu u kojemu sam pisao desetak godina, sve više sam uvjeren da je ta novina bila iznimka, pa ako hoćete i jedan kulturni, civilizacijski događaj na ovim prostorima. To je bio prejak list čak i za one liberalne želuce, a sad je već očito da se moralo samo tako, ono što se kaže „do kosti". Osobno mi je taj list mnogo značio, u svakom smislu, moralnom, psihološkom, političkom, pa ako hoćete i književnom. Zahvaljujući tome listu meni je bilo jednostavno opravdati sve one prigovore koje sam trpio i ovdje i izvana da sam „iz jednog fašizma pobjegao u drugi", zato često ističem da je za mene Feral bio „spas za dušu".

* S gašenjem Ferala zapravo je nestalo i satire iz hrvatskog medijskog prostora. Međutim, baš nedavno su novine srpske manjine u Hrvatskoj donijele kontroverznu naslovnicu „Obadva su pala“ koja je podigla dosta prašine. U tekstu „Humor i diktatura“ govorite o odnosu vlasti i satire, te o potrebi da u svakom društvu mora postojati humor koji će razotkrivati različite makinacije…

Doista, otkada nema Ferala izgubili smo smisao za humor. Satira je postojala i u crnim diktaturama fašističkim i komunističkim. Diktatore je više pogađala satira nego bilo kakvi duboki i pametni tekstovi koji su njihovu bijedu analizirali. Sada je na planu satire, na planu humora pokošeno polje. Umjesto ruganja sada se kuka, a to je već posljednji stadij. Brecht je divno rekao da je „kuknjava predfašističko stanje". Ali kad ste me pitali o toj kontroverznoj naslovnici tjednika Novosti, mislim da je ne bi trebalo dovoditi u vezu sa satirom, prije je to neka vrst provokacije koja također može biti efektna. Provokacija mjeri demokratski puls društva. Reakcije na tu naslovnicu više su sličile na ono komunističko ili tuđmanovsko vrijeme. Javljaju se udruge, organizacije, savez boraca, tobože neovisni intelektualci, a potom dolazi spaljivanje novina. Vi se dobro sjećate Tuđmanove izjave da je „Feral sramota za Split". Iza toga je došlo do javnog spaljivanja. Predsjednik države nije se smio miješati u to, jer on je institucija. Oko toga moglo se polemizirati, sve ostalo je manipulacija. Ali očito uvijek postoji potreba da se pažnja skrene na nešto drugo kako bi se bitne stvari zamaglile. To me podsjetilo na ono vrijeme kada se neka beznačajna stvar stavljala u prvi plan. I sam sam, s početka šezdesetih godina, s prvim svojim romanom, doživio hajku koja je trajala više od godinu dana. Kada bismo danas to pogledali, bilo bi smiješno. Cijela jedna generacija u Hrvatskoj već ne zna o čemu se tu radi i što to znači „obadva su pala". Ali jest idealna prilika da se okrivi netko drugi, pogotovu ako je taj drugi u manjini. Opet su intelektualci sudjelovali u toj osudi dolijevajući ulje na vatru.

* Nažalost, i u susjednom Beogradu situacija danas nije bajna, pa je tako na nedavnom gej-prideu došlo čak 6000 huligana na ulicu. Kada danas čitamo vaše tekstove o masi, vidimo da se oni savršeno mogu primijeniti i na tu situaciju. Pokazujete veliki prezir spram mase, navodite čak i da biste uvijek hotimično nastradali kada biste se našli u masi… Kako danas gledate na tu masu, koja se eto i u Beogradu pokazala u najgorem svjetlu? Mislite li da masa može imati pozitivan smisao ukoliko se njena energija kanalizira u nekom drugom smjeru?

Ja sam u kontaktu sa svojim beogradskim prijateljima i manje-više svi mi kažu da je ta rulja mnogo više usmjerena na samu vlast, nego na tu paradu koja je bila zgodan povod za izlazak na ulice. Takav je povod bio i onaj Koštuničin miting o Kosovu kada je spaljena američka ambasada. Sutra će to biti neka utakmica, itd. Jer masa je uvijek manipulirana i nju uvijek netko potiče i netko iza nje stoji. Ovaj put se pokazalo da iza te rulje stoji Pravoslavna crkva, da stoje razne desničarske udruge. Rulja se nikad ne može usmjeriti u nekom dobrom smislu, niti u pozitivnom smjeru, jer je u biti rušilačka. Ovo što smo vidjeli u Beogradu jest apsolutna slika koju bi i Canetti definirao kao masu, kao gomilu. Oni ne vide dalje od zatiljka onoga ispred sebe, kako je divno i točno rekao Walter Benjamin.

* Kad smo kod rulje, upravo je rulja bila zaslužna za uzdizanje Miloševićeva režima. Napisali ste mnogo tekstova o njemu, koji su objavljeni i u stranim časopisima. U jednom od njih kažete da se ustručavate više pisati o njemu, jer imate osjećaj da time na neki način sudjelujete u stvaranju njegova kulta i slave. Kako danas gledate na to? Ipak su u to vrijeme ti tekstovi bili izuzetno bitni…

Dolaze do mene neki odjeci iz Srbije da sam pisao samo o Beogradu, i o Miloševiću, a da nisam kritizirao događaje u Hrvatskoj. Mislim da to nije sasvim točno. Ja sam ovdje isto tako pisao oštre tekstove o Tuđmanu. Međutim, Beograd je, htjeli mi to ili ne, bio epicentar zla, a s Miloševićem je otpočeo i agresivni bratoubilački rat. Moji prvi tekstovi o Miloševiću, još dok sam bio u Beogradu, objavljivani u tjedniku Vreme, te neki moji intervjui, izazvali su malog diktatora, pa je slao poruke koje su dolazile do mene, a jedna od tih poruka bila je kada je njegov omiljeni političar Šešelj, kasnije ratni zločinac, sudi mu se u Haagu, sa svojih dvadesetak četnika upao na jednu tribinu na kojoj sam sudjelovao i razbio mi glavu. On jest gađao mladog albanskog političara, inače mog prijatelja, Vetona Suroia, ali je poslije sam izjavio: „Suroi je naš neprijatelj i mi ćemo s njim na megdan, Kovač je domaći izdajnik." Filip David je lijepo rekao da tu počinje Šešeljev uspon i moj pad. To je duhovito, ali nije baš tako. Ne bih volio biti u njegovoj koži. A ja sam se bezrazložno bojao da svojim pisanjem o Miloševiću sudjelujem u pravljenju njegova kulta, jer ipak se pokazalo da su ga takvi tekstovi, kao i tekstovi mnogih drugih pisaca, polako razarali i rušili njegov autoritet. Nije lako bilo ogaditi miljenika jednog naroda. Milošević je bio obljubljen od svih slojeva srpskog naroda. Danas vjerujem da smo taj kult, mic po mic, ipak rušili. A dotuklo ga je bombardiranje njegove zemlje od strane NATO pakta. A za bombardiranje sam je bio jedini i pravi krivac. To je bilo finale njegove genetske predispozicije suicidnog tipa. Ali on nije htio umrijeti sam, nego je sa sobom povukao svoj narod.

* Ako se vratimo još par desetljeća unatrag, za razliku od mnogih, vi nikada niste bili marksist niti pristaša Marxa – premda niste bili ni protiv njega. U jednom od vaših tekstova pod nazivom „Tko se boji Marxa još“, na dosta detaljan način opisujete Praxisovce i one ljude koje je Milan Kangrga nazvao „švercerima vlastitih života“. Jeste li se danas možda, upravo u doba financijske krize, možda vratili Marxu, tj. jeste li ga počeli čitati?

Ja nisam čitao Marxa ne zato što nije bio dobar pisac i filozof, nego zato što je bio obavezna lektira i što se sve oko njega pretvaralo u ideologiju. Ali moram reći da su u jednom razdoblju marksisti bili ono najbolje u ondašnjoj Jugoslaviji, dio „europskog duha i europske kulture", kako je to jednom rekao Kangrga. U svojem tekstu Tko se boji Marxa još, ja sam se odmah ogradio od bilo kakvog marksizma i bilo kakve doktrine, zauzeo sam jedan vedriji ton pišući na tu temu, jer bilo bi smiješno da sam se upuštao u neku raspravu o marksizmu o kojemu malo ili nimalo znam. Ali ja sam neke od tih filozofa poznavao, značili su mi mnogo, jer sam od njih učio kako se suprotstavljati nacionalizmu, totalitarizmu, a upravo je Ljuba Tadić bio moj uzor u moralnom smislu, a njegova knjiga Je li nacionalizam naša sudbina neka vrst lektire. I onda se dogodio nevjerojatan obrat, s dolaskom nacionalista na vlast, beogradski marksisti, čast iznimkama, odriču se svoje filozofije i postaju crni nacionalisti okupljeni oko jednog nekoć priučenog marksista, a kasnije šovinista Dobrice Ćosića. Taj obrat me ponukao da napišem tekst ne znanstveni, nego naprosto literarni, s duhom, s ruganjem. Na mene su se neki ljutili, reagirali su u Feralu ističući da pišem o onome što ne znam, a ja sam pisao upravo o onome što znam, a znam ismijavati one koji su „okrenuli ćurak naopako". Filozof i marksist Tadić postaje, nemojte me hvatati za riječ, čini mi se predsjednik vrhovnog suda, filozof i marksist Sveta Stojanović postaje savjetnik predsjednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića, ugledni, prevođeni filozof i marksist Mihajlo Marković postaje ideolog Miloševićeve Socijalističke partije, a kasnije Šešeljev radikal. To su bila velika imena marksističke filozofije. Oni su često napadali zagrebačke marksiste koji su se pokazali sasvim drukčije, ostali su dosljedni i ljuti protivnici Tuđmanova nacionalizma. To je za mene bilo izazovno i privlačno za jedan duhoviti tekst, za jedan literarni tekst koji je lako mogao prijeći u pripovijest da sam imao malo više volje da potežem pripovjedna sredstva. Inače, što se moje publicistike tiče, to mi je jedan od najdražih tekstova. Naći se na nepoznatom polju i ismijati te prevrtljivce zadovoljstvo je za svakog tko se bavi pisanjem. I na kraju, želim reći, ja bih sada, da imam vremena rado čitao Marxa, posebice u ovim vremenima „dolarske tiranije" i sve težeg bremena liberalnog kapitalizma.

* Evo još jedno pitanje koje nas vraća na početak. Neovisno o ideološkom sklopu koji će ili neće odabrati, može li pisac danas uopće biti posvećen isključivo vlastitom radu, bez doticaja s vanjskim svijetom i bez potrebe da reagira na njega? Na početku ste rekli da je kod vas uvijek postojala ta neka unutarnja prinuda da komentirate društvenu i političku situaciju…

Brodski je uvijek govorio da je najveća obaveza pisca da dobro piše. Pa ipak, nije moguće zatvarati oči pred onim što se zbiva u našem svijetu i oko nas. Pisac crpi, ne samo iz sebe, nego i iz vanjskog svijeta. Bila bi sretna okolnost ako se podudari da pisac dobro piše i da časno i pošteno reagira na sve ono što ne valja u našem svijetu.

* Izvorno objavljeno u časopisu Relations (3-4 / 2010) na engleskom jeziku

Intervju preuzet sa

http://www.e-novine.com/intervju/intervju-kultura/43967-umijemo-kanjavati-zlodjela.html

INGA TOMIĆ-KOLUDROVIĆ, ANČI LEBURIĆ Sociologija životnog stila

2011-02-23T10:44:00.001+01:00

Jesenski i Turk, Zagreb 2002.

- "Postindujstrijsko" društvo nije (više) društvo akumuliranja dobara i proizvodnje materijalnih vrednosti, nego društvo planiranja u kojem najvažniju ulogu igraju informacije.

- Uvjerljivost su izgubile "velike priče", odnosno veliki teorijski sustavi poput emancipacije i marskistička "utopija" o besklasnom društvu, i "mitovi" pomoću kojih su se legitimirale ili kritizirale ideje i akcije.

- (fusnota 12). Od kraja 19. stoljeća do 60-tih godina 20. stoljeća, teorije masovne kulture uglavnom negativno vrednuju masovnu kulturu je to čine s elistističkih pozicija. Publika je pasivna masa bez intelektualnih zahtjeva, lak plijen "gurua" konzumerizma i reklame. Maovna kultura, prema tim pristupima, nije kultura koja vuče cijelo društvo naprijed primoravajući ga usvajati sve više i više standrade mišljenja i ukusa, nego širi mediokritetstvo i prosječnost.

- Pri niveliranju nejednakosti u postindustrijskim društvima, postaje, stoga, važno diferenciranje koje se javlja u području korištenja, odnosno upotrebe roba: umjesto "golog posjedovanja roba", postaje važno "kultiviranje ukusa" u "poznavanju stvari" te "umjetnosti uživanja" (Wiswede, 1990, 32).

- Komercijalizacija osjećaja. Sve su prisutniji zahtjevi razvijanja potrebne strategije osjećaja u interesu poduzeća. Od zaposlenih u uslužnim djelatnostima traži se precizno definiran način ophodnje prema klijentima, mušterijama ili pacijentima. Na primer stjuardima/stjuardesama se sugerira da se u zrakoplovu ponašaju toliko ljubazno koliko bi bili ljubazni u vlastitom domu. (Hochschild, 1990).

Za takve i slične poslove u kojima se traži ljubaznost i atmosfera opuštene ugodnosti, Hochschild upotrebljava sintagmu "rad koji uključuje osjećaje". Osobne osjećaje individua ne kontrolira više sama, nego netko drugi te se osobni sustav osjećaja transformira.

- Individualizacija rada. S novim oblicima rada mijenjat će se i (stari) identiteti vezani uz zanimanja i stjecanja djelatnosti u profesionalnom radu. Važnost rada u ukupnom životu, prema predviđanju teoretičara, neće više proistjecati primarno iz zanimanja, nego iz slobode i potrebe da sami definiramo zanimanje te u tom procesu radu dodijelimo primjereno mesto.

- Neki znanstvenici predviđaju kraj tradicionalnom obliku obitelji, a drugi se suprotstavljaju i tvrde da takvoj obitelji pripada budućnost. Treća, znanstveno najuvjeljivija struja, govori o tendencijama individualizacije i pluralizacije obiteljskih formi.

Obitelj danas postaje "čin balansa": životna područja pojedinih članova obitelji sve češće se odvijaju u različitim ritmovima, pa obiteljska svakodnevica postaje puzzle koji se neprestano slaže i prilagođava. Poterebno je znatno više napora nego ranije kako bi se različiti interesi pojedinaca uskladili u zajedničkom životu.

Fotografija: Gorden Ramsay "Afternoontea Menu"

ANDREW KEEN: Kult amatera

2011-02-23T10:38:00.000+01:00

Kako blogovi MySpace, YouTube i ostali suvremeni mediji koje stvaraju korisnici uništavaju našu ekonomiju, kulturu i vrijednosti.

"Talent je, a to je oduvijek i bio, ograničen resurs, igla u današnjem digitalnom plastu sijena. Darovita i školovana pojedinca ne možete zateći kako u pidžami, izbačen poput kakva brodolomnika za svoje računalo, stresa sa sebe isprazne postove s bloga ili anonimne filmske recenzije. Njegovanje talenta zahtijeva rad, kapital, stručnost i ulaganja. Zahtijeva složenu infrastrukturu tradicionalnih medija - istraživače, agente, urednike, publiciste, tehničare, trgovce."

"Neki novi siteovi na webu 2.0 kao što su Pandora.com, Goombach.com i Moodlogic.com već grade strojeve s umjetnom inteligencijom koji će, navodno, moći automatski odabirati glazbu ili filmove koji će nam se svidjeti. Ali umjetna je inteligencija slab nadomjestak za ukus. Nikakav softver ne može zamijeniti bezuvjetno povjerenje koje polažemo u filmsku kritiku Nigela Andrewsa (Financial Times), A. O. Scotta (New York Times) ili Rogera Eberta (Chicago Sun-Times) - promišljeno sastavljen prikaz, oblikovan desetljećima školovanja, staža i iskustva. Nema tog algoritma koji se može usporediti s književnom analizom recenzenata koji pišu za časopise London ili New York Review of Books."

Na fotografiji je naslovna strana knjige.

KUNDERA O KIŠU: Jedan veliki i nevidljivi pisac

2011-02-23T10:31:00.001+01:00

Čitam "Poslednje pribežište zdravog razuma" i već imam utisak da sedim u jednom bistrou, blizu Trokadera, pred Danilom koji mi govori onim svojim moćnim i hrapavim glasom. Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih bio je možda najveći. Najveći i najnevidljiviji.

Boginja Aktuelnost nije imala nijedan razlog da upravi reflektore na njega. "Ja nisam disident", pisao je. Slobodno je putovao između Jugoslavije i Francuske. Za boginju Aktuelnost Danilo, dakle, nije bio interesantan. "Jedan pisac bastard, pristigao niotkud", pristigao iz zemlje koja se u Londonu i Parizu teško identifikuje na geografskoj karti. Zato što je "svet Jevreja Centralne Evrope potonuli svet... smešten u prostor stvarnog-nestvarnog". Ipak, taj nepoznati "potonuli svet" Centralne Evrope (posebno Jugoslavije) bio je, u vreme njegovog života, između 1935. i 1989, centar evropske drame, mesto njene maksimalne koncentracije: jedan dugi rat protiv nacista (pravi rat, ne "otpor"), holokaust (koji se ticao pre svega Jevreja Centralne Evrope), komunistička revolucija, Teror, pobuna protiv staljinizma, konfliktna bliskost dve civilizacije, one Istočne Evrope i Zapadne Evrope.

Sve Kišove knjige protkane su ovom ogromnom istorijskom dramom. Svejedno, mnogi drugi pisci ostavili su dragocena svedočanstva. Ali, Kiš je bio jedini koji je umeo da pretvori ovu dramu u veliku poeziju; opsednut politikom, nije nikad žrtvovao opštim mestima politike nijednu rečenicu svojih romana. "Sa jedne strane Orvel, sa druge maestro Nabokov", piše dalje. Nije imao ništa protiv ideja Orvela, ali kako je mogao da voli 1984, roman u kome ovaj veliki tužilac totalitarizma svodi ceo život samo na političku dimenziju, isto onako kako su to radili svi Mao Cedungovi u svetu? Danilo je znao da je "jedan ljubavni sonet - lep ljubavni sonet - kamen u baruštini novogovora. Majušno ostrvo na koje se može stati nogom". Protiv ideologiziranog i uniformnog sveta zvao je u pomoć komični, bujni, poletni rečnik Rablea. "Nažalost... ovaj viši tonalitet francuske literature, koji je počeo sa Vijonom, nestao je." "Viši tonalitet francuske literature!" Kako dobro rečeno! Francuska, pre no što ju je upoznao, bila je za njega (kao uostalom i za mene) pre svega nacija Rablea, nacija mašte, zemlja gde su nadrealisti dugo "istraživali nesvesno, snove". Sigurno nije tamo gde su ti isti nadrealisti počeli potom da pevaju u horu i da stoje mirno na himnu slobode. Kada je shvatio da je pogrešio, postao je još verniji Rableu, mašti, nadrealistima koji su dugo "istraživali nesvesno, snove". Pred univerzumom politike, Danilo je tvrdoglavo, silovito ostajao pesnik. Zato je uvek znao da uhvati, unutar istorijske drame koja ga je opsedala, ono što je bilo najbolnije: sudbine zaronjene od početka u zaborav; tugu tihih tragedija; mučnu ljubav prema ljudima bez imena i bez groba. Mislim na najjači lik u njegovim knjigama, na oca koji je umro u koncentracionom logoru. Čovek kome je Danilo bio privržen kao nikom drugom i kog je izgubio dok je bio dete, čuvajući po neku tek razumljivu uspomenu na njega.

Pedeset godina nakon horora Istorije (nacizam, staljinizam), svuda čujem kako se govori o moralnoj obavezi da se ne zaboravi. Ali o kom pamćenju govorimo? O onom tužilaca i sudija? O onom koje pretvara istoriografiju u "kriminografiju"? O onom drugom pamćenju koje čuva ljudsku bitnost iz prošlosti? O onom pamćenju umetnosti, romana, poezije? Jadno je čovečanstvo koje želi da učini Ajhmana besmrtnim, a spremno je da zaboravi Danila Kiša.

Izvor: http://www.knjizevnost.org/kolumna/2401-kundera-o-kiu-jedan-veliki-i-nevidljivi-pisac

JOHANN WOLFGANG VON GOETHE: Warum gabst du uns die tiefen Blicke...

2011-02-10T08:58:00.001+01:00

Warum gabst du uns die tiefen Blicke,

Unsre Zukunft ahndungsvoll zu schaun,

Unsrer Liebe, unsrem Erdenglücke

Wähnend selig nimmer hinzutraun?

Warum gabst uns, Schicksal, die Gefühle,

Uns einander in das Herz zu sehn,

Um durch all die seltenen Gewühle

Unser wahr Verhältnis auszuspähn?

Ach, so viele tausend Menschen kennen,

Dumpf sich treibend, kaum ihr eigen Herz,

Schweben zwecklos hin und her und rennen

Hoffnungslos in unversehnem Schmerz;

Jauchzen wieder, wenn der schnellen Freuden

Unerwart´te Morgenröte tagt.

Nur uns armen liebevollen Beiden

Ist das wechselseitge Glück versagt,

Uns zu lieben, ohn uns zu verstehen,

In dem andern sehn, was er nie war,

Immer frisch auf Traumglück auszugehen

Und zu schwanken auch in Traumgefahr.

Glücklich, den ein leerer Traum beschäftigt!

Glücklich, dem die Ahndung eitel wär!

Jede Gegenwart und jeder Blick bekräftigt

Traum und Ahndung leider uns noch mehr.

Sag, was will das Schicksal uns bereiten?

Sag, wie band es uns so rein genau?

Ach, du warst in abgelebten Zeiten

Meine Schwester oder meine Frau.

Kanntest jeden Zug in meinem Wesen,

Spähtest, wie die reinste Nerve klingt,

Konntest mich mit einem Blicke lesen,

Den so schwer ein sterblich Aug durchdringt;

Tropftest Mäßigung dem heißen Blute,

Richtetest den wilden irren Lauf,

Und in deinen Engelsarmen ruhte

Die zerstörte Brust sich wieder auf;

Hieltest zauberleicht ihn angebunden

Und vergaukeltest ihm manchen Tag.

Welche Seligkeit glich jenen Wonnestunden,

Da er dankbar dir zu Füßen lag,

Fühlt´ sein Herz an deinem Herzen schwellen,

Fühlte sich in deinem Auge gut,

Alle seine Sinne sich erhellen

Und beruhigen sein brausend Blut!

Und von allem dem schwebt ein Erinnern

Nur noch um das ungewisse Herz,

Fühlt die alte Wahrheit ewig gleich im Innern,

Und der neue Zustand wird ihm Schmerz.

Und wir scheinen uns nur halb beseelet,

Dämmernd ist um uns der hellste Tag.

Glücklich, dass das Schicksal, das uns quälet,

Uns doch nicht verändern mag!

Fotografija: Snowy mill creek winter

DANILO KIŠ A bolondokháza előcsarnokában

2010-12-15T14:09:00.004+01:00

Minden valamikor szeptember havában kezdődött, olyan hangulatban, mint amilyet Petőfi ír le Szeptember végén című költeményében: a vállalkozói villák kertjében még zöldelltek a sövények és a nyárfák, de az esők és a szelek már megkezdték garázdálkodásukat, megtépázták a leveleket és letaposták a füvet, majd jött a hosszú vénasszonyok nyara, amely igyekezett rendbe hozni a rendbe hozható dolgokat, megállítani a megállíthatatlant. Erkélyemről szemlélem az évszakok eme szeszélyes váltakozását, akaratlanul is látva, nemcsak mint a díszletek változásait valamilyen hatalmas, klasszikus melodrámában, amelybe bevonták az isteneket és a teremtés-rombolás mitikus erőit, hanem egy egészen lírai összefüggésben is, amely ártatlan, valójában gyermeki, holmi lírai és melankolikus összefonódásként önmagammal: az elmúlás élő képeként. A szeptembernek ez a romantikus (Petőfis) mélabússága összefonódik annak az életével és lényével, aki mindezt saját elmúlásának és öregedésének képeként szemléli, ám mégsem csupán szentimentális (költői) meglátás, hanem egy sajátos metafizikai remegés, amely óva int.

Negyven és egy éves vagyok. Befejeztem legújabb könyvemet. Merre, hogyan tovább?

Telefonon jelentkezett M., és arra kért, találjak neki egy orvost, pszichiátert, mert valami rettenetes nyugtalanságot érez. Amennyire csak tudom, megpróbálom megnyugtatni, hogy ne aggódjon, hogy legyen egy kicsit türelmes, hogy pihenjen, mert mindez csupán az évszakok hirtelen változásának a következménye... Hiábavaló szavak özöne, amelyeknek vigasztalónak kellene lenniük, amelyeknek le kellene állítaniuk egy tirannusi fixa idea, valamilyen trauma, pszichózis vagy neurózis romboló gépezetét, valamelyiket azok közül a bomlasztó folyamatok közül, amelyek állítólag a lélekben játszódnak le, valójában pedig az agykéregben mennek végbe, valamelyiket a szervezett anyagban történt zavaroknak. Mellesleg, az anyag nem is anyag, még csak nem is szervezett, hanem valójában ez alkotja az emberi lelket, amelynek helyét laikusan a mellkas tájékán határoztunk meg, hiszen ott vonaglik a véres emberi szív, csak azért, hogy becsapjon bennünket, miszerint ő az öröm és a szenvedés forrása. Valójában pedig, mindaz, amit léleknek szoktak nevezni, valahol ott van az agytömegben, a kemény koponya rejtekében, abban a nyákos anyagban, amelyben a gének olyan titokzatos részecskéi áramlanak, amelyek valamilyen ismeretlen sorrendben és törvényszerűségek szerint viszik át a szülői örökséget, az ősök és ős-ősök génjeit, az alkotás és a rombolás génjeit, vegyesen, látszólag kaotikusan, hiszen a távoli múltba nyúlnak vissza a kétszeres szülői és ősszülői irányokba, kereszteződve és összefonódva, amikor eme részecskék ütközése, az anorganikus anyagokhoz hasonlóan, új, előreláthatatlan viszonyokat teremt. Hogyan mindezt elmondani, így, telefonon keresztül, vagy akár telefon nélkül is egy hiperérzékeny személynek (akinek a családjában, anyai ágon előfordult néhány depressziós ős), miként mindezt megmagyarázni, miként lehetne őt megvigasztalni, leegyszerűsíteni az örökségnek ezt a bonyolult és komplex kérdését, azt a genetikai játékot, amelyet szüleink és ősszüleink játszanak velünk, miként lehetne mindezt elmondani ennek a nőnek, hogy mindez vigasztalólag hasson, hogy legalább lelassítsa azt az őrült körforgást, amely ennek a szervezett anyagnak a szívében kezdődik, s amely az akarati cselekmények és tökéletes szervezettség mellett időnként olyan hatásokat is kivált, amelyek jelentése felfoghatatlan annak is, aki mindezt megéli (azon felül, hogy számára ez kínokat és szenvedést jelent), de annak is, aki a jelenséget csak szakmai, egészségügyi vagy pszichiátriai nézőpontból szemléli, s aki egyfajta fehér, kórházi köpenyes Hamletként tenyerén koponya helyett véres emberi agyat tart, s állítólag kiolvassa belőle a sorsot, mint valami varázsló a varázsgömbből, vagy csodakellék segítségségével, mint amilyen az encefalogram, vagy más egzakt, elektronikus mérés ezen a szervezett anyagon, amely, láss csodát, egyszer csak teljesen szétesett, minden látható (külső) hatás vagy ok nélkül. (Hacsak ez nincs összefüggésben az évszakok hirtelen váltakozásaival, s ezzel összekapcsolódva valamilyen titokzatos asztrológiai kapcsolatban a lények destruktív erőivel.)

A nyár nagy részét Hvaron töltöttem, ahol D. V-vel egy istentelenül sematikus és rossz forgatókönyv javításán dolgoztam: mindent újra kellett írni. Hvarról Zágrábba utaztam, és az Egyetemi Könyvtárban az usztasa sajtót lapozom, nem csak azért, hogy dokumentáljam a dolgokat, hanem hogy a forgatókönyvbe beszorítsak valamit a kor autentikusságából, valamilyen képet, a légkört, amit a dokumentumokon kívül semmi sem pótolhat. Sem a túlélők visszaemlékezései, sem a dolgok általános képe alapján történő rekonstrukció. Egy egész kocsira való, megsárgult usztasa újságot (Hrvatski narod és más lapokat) hoznak elém, én pedig az elárvult Egyetemi Könyvtárban elmerülök egy kínos, hazugságokkal, vérrel és propagandával teli időszakban. Egyszer csak - egyszer csak - egyetlenegy részletben felfedezem a kor, a város, az emberek aromáját. A városi közigazgatás egy hirdetése pittoreszk nyelvezettel sorolja fel azokat a dolgokat, amelyek jegy nélkül vásárolhatók meg: apostoli szandálok, férfi (kemény) inggallérok, Gandhi-szandálok, könyvkötői vászon, női fűző, stb., stb. A lista impozáns és értelmetlen, pittoreszk nyelvezetében és jelentésében egyaránt, és én ebben az abszurd jegyzékben meglelek egy egész világot, amely egyértelműen meg van jelölve, a háború és az abszurditás világa: mi sem volt könnyebb, mint ezeket az értelmetlen dolgokat valamilyen rádiójelentésbe tömöríteni, vagy ezek közül a ruhaneműk közül valamelyiket egyfajta halotti lepelként, esetleg halotti maszkként ráhúzni a letűnt idők halott bábjaira, amitől azután megelevenednének az emberek, a városok, az elmúlt évek. Mint a hang, mint valamilyen zenei kíséret; mindehhez, vagy mindezek hátteréhez hozzáadni a Liberator gépek zaját, amelyek valahol a magasban orgonáikkal a remény hangján szólalnak meg...

A zavarodott M-et a Palmotić utcai Mentálhigiénés Intézetbe viszem. Fél egyedül bemenni, kér, hogy csináljak neki társaságot, hogy ne hagyjam magára, stb. Ez a Mentálhigiénés Intézet valójában a bolondokháza előcsarnoka, a Purgatórium, ahol még nem hunyt ki a tekintet, ahol az emberek még emberi mozdulatokat tesznek, de nyugtalanul, tehetetlenül, ahol még belenéznek egymás arcába, kíváncsian, hogy azon a másikon ellenőrizzék le saját gyengeségüket, hogy, talán, a másik arcáról leolvassanak valamilyen emberi üzenetet, vigasztalót önmaguk számára, hogy ők valójában még nincsenek a bolondok között, hanem csak az Előcsarnokban. Lézengenek a folyosókon, a várótermekben, némely férfiak az összes kórházéhoz hasonló csíkos pizsamákban, mint minden kórházi előcsarnokban mindenféle korú szerencsétlen nő szorong valamilyen alacsony tolóablak előtt - mint minden egészségügyi létesítményünkben. De kétségtelenül nem csak a mieinkben, ahol meg kell hajolnod - akár bolond vagy, akár beteg - az alacsonyan elhelyezett tejüveg mögött megbúvó láthatatlan szent előtt, mint amikor az ikon előtt hajlongsz, azután kitöltesz valamilyen űrlapot, és vársz, és vársz...Egy harminc körüli szerencsétlen idősödő anyjával labdázik. A labda egy szürke fonalgombolyag, ő pedig az ötéves gyermek örömével játszik. A gombolyag kirepül az elgyermekiesedett fiától egy-két méterre guggoló anya kezéből, kis ívben elröpül fiához, aki (a bolondok örömével) fogadja azt. Ő már nem a homo ludens, hanem egy szerencsétlen, gyermekies ember, bolond ember, egy harminc-harmincöt körüli ember, aki a homo ludens életének terhei alatt gyermekké nyomorodott, s aki hozzátartozóinak idegeivel és pszichéjével játszik: idegeiket egy gombolyagba tekeri, amely azután a gyomorban görcsöl, a szimpatikusban, és így a homo ludens egyszerűen bolonddá válik, amely azután a Mentálhigiénés Intézethez fordul. Itt meg azután valamilyen láthatatlan nővér, kistisztviselő ikonja előtt hajlong, aki kávét szürcsölget és hosszú telefonbeszélgetéseket folytat az állami telefonról, miközben anya és (harmincöt éves) fia szürke gombolyaggal labdázik, a nők meg valamilyen selyemotthonkában, amely alól elővillan szőrös lábszáruk, összegyűrődött csíkos pizsamaszáruk, ugyanaz előtt a tejüveg előtt hajlonganak, arra várva, hogy a nővér kiigya a kávéját, elszívja a cigarettáját és befejezze kacarászós telefonbeszélgetését, és aki teljesen érzéketlen ezek iránt a szerencsétlenek iránt, de valójában nem is látja, nem is hallja őket. Bekopogok. Válasz nincs. Mégis belépek a fogadóirodába, és közlöm, hogy találkozóm van P. doktorral. Ő majd utánanéz. Igen, meg van beszélve a találkozó, de a doktor nincs itt. A betegeket vizsgálja. Várjuk meg kabinetjében, mindjárt jön. Belépünk a félhomályos kabinetbe, leülünk és várunk, nekem pedig úgy tűnik, hogy hallom, amint az a szerencsétlen kiejtette a markából a gombolyagot, amely elgurult és nekiütődött a kabinet ajtajának, ez a szerencsétlen pedig szenved, mert, íme, neki semmi sem sikerül, még az sem, hogy elkapja az anyja kezéből kirepülő puha fonalgombolyagot. M. azt mondja, fél, hogy inkább elmenne és egy másik alkalommal jönne vissza. Nyugtatgatom, pedig én is sietnék, megbeszélt találkozóm van az Atelje 212-ben, ahol azt mondtam, hogy olyan 11 körül jövök, most pedig már (ha jól emlékszem) tizenkettő is elmúlt, az orvos pedig még mindig sehol. Aztán végre előkerül doktor P., egy szimpatikus, mosolygó férfi, egészen váratlan emberi hanggal és tekintettel az őrülteknek ebben a házában. Nem, nem lesz rám szüksége, tud franciául, ezért a kisasszonnyal francia nyelven fog beszélgetni. Látom, hogy M. lenyugszik, hogy átadja magát ennek az embernek a kezébe, hogy kialakul közöttük a kölcsönös bizalom első kontaktusa. Távozom. Találkozó fél kettőkor a Szerb Kávézónál (az Atelje 212 mellett).

Az Atelje 212 udvarában, mintha csak a kulisszák mögé a sorompó innenső oldaláról pillantanál be, innen, a színészi - intendánsi - súgói - műszaki oldalról lesnél be. A lepusztult szürke falak közötti udvarban egy külföldi rendszámú teherautó, azok közül az autók közül, amelyek a világ valamely tájáról szállították ide a kartonból készült dekorációt, kartonerdőket és -felhőket, papírmaséból készült álarcokat, poros műselyem-jelmezeket, hamis díszítéssel, hamis ékszerekkel és hamis arannyal. Egy teherautó, amely a sátoros cigányok kocsijára hasonlít, s amelyről a színpadi munkások pakolják le ezt az értelmetlen dekorációt, révedezőn és érdektelenül, mint minden olyan cselekedetnél, amelynek értelmét nem fogja fel az ember, mint amikor olyan tárgyakkal foglalatoskodik, amelyeknek abszurd jelentésük van, illetve, amikor ezek a tárgyak semmit sem jelentenek a velük kapcsolatba kerülőkkel. Sőt, akik számára mindez nem csupán abszurdnak tűnik, hanem ezek a kacatok még egy nagy és drága tréfára is hasonlítanak, amely azonban még öt parát sem ér. A színpadi munkás nem érti meg, mint ahogyan a kispolgár sem képes felfogni a haszonelvűségen kívül eső, művészi dolgokat; hiszen ő, nyomorúságos bére és a nélkülözés nézőpontjából (joggal) képtelen megérteni, hogy ezt a sok kacatot miért szállítják ide Spanyolországból, Romániából, Oroszországból, Dél-Amerikából, mindezeket a deszkákat, papírmasé formákat, kartonfelhőket, aranyozott tridenseket, kék és piros és zöld parókákat, levert zománcú edényeket - amelyekből még a kutyája sem lenne hajlandó enni, ezeket a műanyag kannákat, amelyek a sarkon öt-hat ezer (régi)dinárért megvásárolhatók lent a sarkon, ezeket a legegyszerűbb deszkákból készült rozoga bútorokat, amelyeket ő maga még a fészerben sem tartana, sérült stukkókat, roskatag foteleket, amelyeket a normális világban a lomtelepre dobnak, ezeket a szakadt dobokat, behorpadt harsonákat, leégett gyertyájú bádog gyertyatartókat, kényszerzubbonyokat, láncokat, köteleket, masnikat és széthangolódott gitárokat, kopott padokat, háromlábú székeket, műanyag hagymafüzéreket és műanyag gyümölcsöket, padló nélküli csónakokat, evezőket, feliratokat, kartonból készült páncélzatot, alabárdot, szablyát, kovás puskákat - fából, amilyenekkel ma már a legszegényebb gyermekek sem játszanak, ügyetlenül megvarrt rongybábukat, amelyeknek alig van emberi formájuk... Hiszen a színpadi munkás a büfében fog ácsorogni (van ahol a színpadi munkásoknak és műszakiaknak külön büféjük van), és nem látja majd, hogy ez a sok ócskaság, ez a sok értelmetlenség, amely hajóval vagy óriásrepülővel érkezett Dél-Amerikából, vagy teherautóval Spanyolországból és Romániából, hogy ez a sok értelmetlen kellék egyik pillanatról a másikra csodatevő (lehet): művészi, eszmei töltetet kap, hogy a fapuskák elsülnek, hogy az alabárd királyok, vagy akár igazak fejét vágja le, hogy ez a sátoros kelléktár könnyeket csalhat az emberek szemébe, vagy megkacagtatja, megröhögteti őket, örömet, félelmet vagy szánalmat ébreszthet, egyszóval mindazt, amit Arisztotelésztől napjainkig egyszerűen katarzisnak hívnak, s ami miatt ezt a sok ócskaságot az óceánon túlról ideszállították, mert mindennek, mégis, van valami értelme, akarom mondani, valami magasabb értelme. Egy napon, amikor "mindenki verseket fog írni" a rembo-i (utópisztikus) elképzelések szerint, akkor majd a színpadi munkások számára, a kispolgárokkal együtt, akik már nem is lesznek azok, hanem "költők", akkor majd, úgy vélem, ez a bohózat mindannyiuk számára kisebb bohózatnak fog tűnni, mint amekkorának látszik, mint amekkorának mi magunk is látjuk, abból a felismerésből kiindulva, hogy a katarzist még mindig mérni, mérlegelni és összehasonlítani kell, noha összehasonlíthatatlan a színpadi munkás bérével, és a katarzis értelmét ezzel kapcsolatos tudatának összefüggéseiben kell keresni.

A ház régi ismerőseként haladok el a kapusnő mellett, olyanként, akire még jól emlékeznek, gyorsan elhaladok a zsúfolt büfé mellett, amelyben színészek és műszakiak, hazaiak és külföldiek tolonganak, demokratikusan összekeveredve a sűrű füstfelhőben és szeszpárában. Így jutok el az igazgatónő kárpitozott ajtajához, a titkárnő int, hogy beléphetek, már bejelentett, kitárom az ajtót és egyszer csak, mintha a színen találnám magam, úgy érzem, hogy ez a kárpitozott ajtó, ma már a második - az első doktor P. kabinetjének ajtaja volt a Mentálhigiénés Intézetben - vezet egyenesen a színre. A díszlet a szokásos, spanyol, mármint a spanyol dekoratív festészet jegyében. Minden elfoglalta a maga helyét, mint Velázquez vásznán, a (festői!) műterem fényűző díszletei között: az igazgatónő brokátosan csillogó ruhában, valamilyen pelerinnel, valójában pelerin-ruhában, jól megtermett, magas alak, a telefonok között, ha nem Infánsnőként akkor Anyakirálynőként, vagy baudelaire-i (jobban mondva rembrandt-i ) matróna, körös-körül pedig mindenféle furcsa alak téblábol. Az igazgatónő telefonál: Halló! Halló! Oui! Yeees! Thank you! Auf Wiedersehen! Au revoir! Majd feláll, rám mosolyog, ismét a telefon, pardon, pardon!, én meg folytatom ismerkedésemet ezzel a furcsa násznéppel, amely itt tolong ebben az irodában, s amely most a színpadra hasonlít, vagy legalábbis én úgy érzem. És úgy tűnik, ebben az egészben, ahol a titkárnők angolul beszélnek, ahol a hölgyek furcsa ruházatban járkálnak, mint akik ebben a pillanatban készülnek színre lépni, mintha ebben a pillanatban emelkedne fel a függöny, ha ez már nem a színpad maga, a függöny pedig már régen felemelkedett, úgy tűnik, hogy mindezt le kellene festeni Velázquez stílusában, egyfajta paródiaként, de világos utalásokkal a nagy spanyolra, világos utalásokkal a spanyol XVII. századra. És amíg így gondolkodom, kezet rázva az elém kerülőkkel, magam sem tudva már, hogy ki kicsoda, akarom mondani, ki milyen szerepet játszik, rájövök arra, hogy gondolataim immáron szakmai elferdülésből erednek, hogy a dolgokat párhuzamosan szemlélem, pontosabban egyidejűleg, olyan eseményként, amely itt és most zajlik, saját haszonelvűségében, egyidejűleg pedig az életből fakadó tényként, amely párhuzamosan és egyidejűleg művészi ténnyé is válik. Egyszóval: érzem, hogy a körülöttem levő embereket és tárgyakat a Narrátor szemével, a Mesélő nézőpontjából szemlélem. Az pedig, hogy itt a dolgokat festőként, azaz másként tekintem át, mégpedig a spanyol festészettel és Velázquezzel összefüggésben, csupán azért van, mert a színnek, amelyen magamat találtam és a jelenetnek, amelybe kerültem, spanyolos vopnást6 kölcsönöz egy törpe (Arrrabal) és egy legyezős dáma (Nuria Espert) is. (Kutya nincs sehol.) Arrrabal a foteljében ül, majd felkel, körbesétál a szobában, egy pillanatra, mint a gyermek, megáll a hatalmas igazgatónő mellett, igencsak hippinek, a toprongyosok legújabb párizsi divatja szerint öltözve (a demokratikusság jele), majd ismét elveti magát a fotelben, amelyből csak a feje látszik ki. Az igazgatónő közli velem, hogy kora reggel a Kommunista belgrádi kiadásában elolvasta könyvem kritikáját. Láttam-e? Nem. Semmit sem kell aggódnom, pozitív a kritika. (Franciául a vendégeknek a következőket mondja): "Ő egy könyvet írt. A kritika megjelent a Kommunistában." (Valakinek a ládikájából elővette egy újságot, rápillantott, majd visszatette. Ő mindig így tájékozódik, stb.) Arrrabal, jelentőségteljesen: Az jelent-e valamit is, hogy a Kommunistában megjelenő kritika jó, vagy rossz? - Jelent. Náluk, Franciaországban mindegy. - Itt mennyit kereshet írásával egy író? Úgy. Hogy megéljen. Valaki többet, mások kevesebbet.

Kellemes csevegés.

Ami őt, Arrrabalt illeti, tényleg gondjai vannak a pénzzel. - Tényleg? - Igen. Nem tudja, hogyan költse el. (Igazgatónő): Vrainment, Fernando? C'est pas une blague? - Nem vicc. Neki és feleségének az a legnagyobb gondjuk, hogy mibe fektessék a pénzüket. Aranyba-e, vagy ingatlanokba? - Vrainment. - Igen, igen, meséli Don Antonio El Ingles Velázquez vásznáról. Nyugaton a gázsik mindenütt tetemesek, ő, Arrribal pedig a világ számos színpadán játszik. A legjobb lenne (véli a felesége) a pénzt aranyba fektetni, de abból is már egy egész halommal van, és most már nem tudják, mit és hogyan... Utaznak. Mindenki a saját útjait járja. Ő tegnap Albániában járt. Hol? - Albániában. - Rendben. - És mit keresett Albániában? - Ezután jön a régen várt csattanó: Mao halála alkalmából! Arrrabal a helyszínen akart meggyőződni arról, hogy Mao Ce Tung halálát hogyan fogadja az albán nép. - És hogyan fogadta az albán nép Mao Ce tund halálhírét? - Nem tudja. A határőrök őt és ágyasát (amerikait) így fogadták: (mutatja) szuronnyal a puskán és balra át!

Szóval így...

(Fordította: Mácsai Tibor)

Fotók: 1. Winter (?)

2. Staircase inside the Retirement house Manfréd Weiss (1938), Budapest, Bauhaus Architects- Béla Hofstätter & Ferenc, Budapest